Локалитет Доњоварошка (Најева) циглана налази се на јужној периферији Панчева, уз западни обод насеља Топола.

Смештен је на високој обали једног од старих рукаваца Тамиша, познатог и као бара Топола, који га је у прошлости окруживао и одвајао од околног мочварног терена према главном току Тамиша и Дунаву. Око километар и по западније налази се данашње ушће Тамиша у Дунав.

О локалитету Са првим археолошким ископавањима, обављеним 1947. године на овом локалитету, започет је организовани рад на истраживању средњовековних налазишта на простору Војводине. С друге стране, на основу бројних случајних налаза, налазиште је добило статус епонимног, на тај начин што је период средњег бронзаног доба на овим просторима означен термином „панчевачко–омољичка фаза” Ватинске културе.

На локалитету се простире велики ископ бивше индустријске циглане, која је позната под различитим именима: Пантина циглана, Најева циглана, Доњоварошка циглана, Циглана, „Скановски” и Тамишка индустрија црепа и цигле (назив настао после Другог светског рата). Прве податке о налазишту забележио је Феликс Милекер, указујући на праисторијске предмете који потичу са Пантине циглане у јужном делу града. Између два светска рата, највише захваљујући делатности Борислава Јанкулова, у збирку Градског музеја у Панчеву, без одређенијих података о околностима налаза, доспео је већи број предмета из различитих периода праисторије (неолит, бронзано и гвоздено доба), антике и средњег века, што говори о значајном вишеслојном налазишту. Већи број примерака ватинске керамике доспео је и у тадашњи Уметнички музеј у Београду.

Интензивним радом циглане до Другог светског рата уништен је велики део локалитета и пре него што су прва истраживања обављена. Угроженост локалитета био је повод да се 1947. године, на северном делу налазишта, предузму радови заштитног карактера, у организацији Уметничког музеја у Београду и Градског музеја у Панчеву. Ископавања су обављена на профилу цигларског ископа, између првих кућа у Тополи и Тамиша. На западном делу ископа према Тамишу откривена је периферија праисторијског насеља из касног бронзаног доба и касноантичка некропола 3—4. века, са пет истражених гробова. Трагови античког насеља обухватали су централни део терена и ширили су се према истоку, откривен је већи број пећи, огњишта, земуница, јама за отпатке, пепелишта и огњишта са керамиком. У близини првих кућа у насељу Топола констатовани су остаци средњовековног насеља. На простору између средњовековног насеља и касноантичке некрополе, констатовано је биритуално раносредњовековно гробље датовано у раздобље 6—8. века. Са средњовековним насељем повезана су два станишта, две пећи, два огњишта изван кућа и три отпадне јаме, а оквирно су датовани у 9. век.

Археолошка истраживања 2003. и 2004. године Девастирање овог налазишта настављено је и након пробних истраживања 1947. године, када је обновљен рад Тамишке индустрије црепа и цигле. Према површини старог ископа, верује се да је уништен простор дугогодишњим радом циглане износио око 500×500 метара. Једини преостали део локалитета сада је узани појас уз бару Тополу, западно од индустријске пруге Фабрике азотних ђубрива Панчево. Ради се о површини дугој око 300 метара и широкој највише око 150 метара, која се налази око 350 метара јужно од претпостављеног положаја профила циглане, на коме су вршена ископавања 1947. године.

На том простору су 2003. и 2004. године обављена археолошка ископавања, која је организовао Народни музеј Панчево, у сарадњи са Одељењем за археологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Истраживања су указала на постојање вишеслојног налазишта, са културним слојевима и објектима који су потврдили живот у широком хронолошком распону, од бронзаног доба до позног средњег века.

Регистрована су праисторијска насеља. Млађем праисторијском слоју припадају четири јаме различитог облика и димензија, које су плитко укопане у старији праисторијски културни слој. На основу налаза једне фибуле од увијене бронзане жице, овај хоризонт је датован у период млађег гвозденог доба. Старији праисторијски хоризонт констатован је по целом истраживаном простору и прати се од 0,8 до око 2 метара дубине. Њему је приписано двадесет и седам трапова, који су махом кружне основе и различитих пресека и дубина укопавања, једно огњиште и две плитке јаме. На основу особина археолошког материјала, овај насеобински хоризонт је временски опредељен у бронзано доба, а према стилским карактеристикама, припада панчевачко–омољичкој фази ватинске културе.

Античком насељу припада седам трапова кружне основе, у којима је пронађен керамички материјал са особинама 3—4. века. У унутрашњости једног трапа откривени су остаци скелета старије одрасле особе, преко чијих груди је положен скелет детета. Реч је о феномену „неуобичајених сахрана” касноантичког периода, који је потврђен бројним примерима приликом истраживања насеља овог периода на ширем простору источне Карпатске котлине.

Приликом археолошких ископавања локалитета Доњоварошка циглана у Панчеву 2003. године отркивен је усамљени гроб женске особе са вештачки обликованом лобањом. У питању је укоп женске особе старости око тридесет година. Гроб је констатован на простору рова 1 и приликом ископавања пресечен је нешто изнад нивоа колена покојнице. У целости је истражен проширењем рова.

На дубини од 1,14 метара констатована је правоугаона рака заобљених ивица, очуване дужине 1,12 метара и ширине 0,57 метара. Гроб је оријентисан правцем запад–исток са одступањем од 25° према северу. Покојница је опружена на леђима. Глава је у тренутку сахране била положена на потиљак, али се под притиском насуте земље окренула лицем према југу. Обе руке су опружене низ тело, ноге су опружене. Дужина скелета in situ износи 1 метар. На лобањи покојнице уочавају се трагови вештачке деформације. Са леве стране лобање пронађена је бронзана наушница са изједна пуноливеном масивном полиедарском јагодом и тордираном кариком. Истоветна наушница пронађена је приликом чишћења лобање, у њеној унутрашњости.

Наушнице са полиедарским привеском су веома раширени и омиљени накит из времена Сеобе народа. Време укопавања ове покојнице везује се за другу половину или последњу четвртину 5. века, после 454. године. Обичај вештачког деформисања лобање је сарматско–аланског порекла на простору сарматско–аланске степе у јужној Украјини и Русији, а са почетком Сеобе народа, од краја 4. века обичај се шири на запад до Галије, а нестаје у првој трећини 6. века. Овај обичај није специфично алански, већ у целини источноевропски, повезан у првом реду са источногерманским културним миљеом. У целини, налаз гроба на Доњоварошкој циглани посматра се у источногерманском контексту, са паралелама у источноготском, али и гепидском миљеу. За сада, само на основу особина археолошког материјала и обичаја вештачке деформације лобање, не постоји могућност да се налаз одређеније припише једној од ове две популације. Негде у то време догађа се гепидски продор из Трансилваније према средњем Потисју, и даље низ Тису до Дунава и Срема, а судећи по налазима из Панчева, вероватно и према југозападном Банату.

На преосталом делу локалитета још увек постоје остаци дуготрајног средњовековног насеља које је, ca прекидима, трајало од 10. до 15―16. века. Насеље је све време имало исти положај на високој обали ритског појаса, недалеко од ушћа Тамиша у Дунав. Најстаријем средњовековном хоризонту припада једно укопано станиште квадратне основе, које је на основу налаза грнчарије датовано у оквире 10. века. Време трајања овог насеља може се продужити највише до првих деценија 11. века, када је на њему живот прекинут, могуће у контексту сукоба који се на простору данашњег Баната одиграо између мађарског краља Стефана I (1000―1038) и самосталног банатског кнеза Ахтума. Хоризонту средњовековног насеља из раздобља 12. и прве половине 13. века припадају једна калотаста пeh, једно полуукопано станиште трапезасте основе са огњиштем, као и три огњишта на отвореном простору. У то време јужни Банат је био погранична област Угарске краљевине, најпре према Византији, а након њене пропасти у Подунављу, према обновљеној Бугарској. Догађај који је могао прекинути живот овог насеља је велика монголска најезда која се одиграла 1241―1242. године.

Најмлађем хоризонту живота одговара једно плитко укопано станиште и истовремена некропола на којој је истражено осам гробова, оријентисаних у правцу запад–исток. Гробне налазе чине предмети личног украшавања (прстење, укоснице) и функционални делови одеће (лоптаста дугмад). Некропола и насеље су оквирно датовани у раздобље од 14. до раног 16. века. То је време развоја вароши утврђене Торњиште, они су заједно представљали војни, управни и економски центар овог дела Ковинске жупаније. Ка Торњишту и Панчеву су гравитирала околна мања сеоска насеља, какво је било и ово на Доњоварошкој циглани.

Галерија

Види још

Народни музеј Панчево Панчево

Референце

Спољашње везе

Средњовековно насеље и некропола на локалитету Најева Циглана у Панчеву (југозападни Банат): Ископавања 2003. и 2004. године.

Литература

Ђорђевић, В. 2007. Сондажно истраживање локалитета Доњоварошка (Најева) циглана у Панчеву 2003. године, Археолошки преглед 1:50–54. Ђорђевић, В. 2017. Налази из периода Сеобе народа са локалитета Доњоварошка (Најева) циглана у Панчеву, Гласник музеја Баната 19: 7–21. Ђорђевић, Ј. 2009. Средњовековна кућа са локалитета Доњоварошка циглана у Панчеву, Гласник музеја Баната 13—14: 7—14. Ђорђевић, Ј, Ђорђевић, В. и Радичевић, Д. 2008. Археолошка истраживања локалитета Доњоварошка циглана у Панчеву 2004. године, Археолошки преглед 2–3: 88–90. Радичевић, Д, Ђорђевић, В. и Ђорђевић, Ј. 2012. Позносредњовековни хоризонт на локалитету Најева циглана у Панчеву, Рад музеја Војводине 54: 77–91. Радичевић, Д, Ђорђевић, В. и Ђорђевић, Ј. 2012. Средњовековно насеље на локалитету Најева циглана у Панчеву: објекти X – почетка XI столећа, Гласник Српског археолошког друштва 28: 201–224.

Категорија:Археолошка налазишта у Србији Категорија:Грађевине у Панчеву Категорија:Народни музеј Панчево