Проучавање Исуса у упоредној митологији представља испитивање наратива о животу Исуса у хришћанским јеванђељима, традицијама и теологији, у њиховом односу према хришћанству и другим религијама. Иако се велика већина проучавалаца Новог завета и историчара древног Блиског истока слаже да је Исус постојао као историјска личност, већина секуларних историчара се такође слаже да јеванђеља садрже велике количине неисторијских легендарних детаља помешаних са историјским информацијама о Исусовом животу. Синоптичка јеванђеља по Марку, Матеју и Луки снажно су обликована јеврејском традицијом, при чему Јеванђеље по Матеју намерно приказује Исуса као „новог Мојсија”. Иако је мало вероватно да су аутори синоптичких јеванђеља директно засновали било који од својих извештаја на паганској митологији, могуће је да су суптилно обликовали своје извештаје о Исусовим чудима исцељења како би личили на познате грчке приче о чудима повезаним са Асклепијем, богом лечења и медицине. Наративи о рођењу код Матеја и Луке секуларни историчари обично посматрају као легенде осмишљене да испуне очекивања о Месији.

Јеванђеље по Јовану носи одређене утицаје платонизма, а можда је на мање очигледне начине било под утицајем култа Диониса, грчког бога вина, мада је ова могућност и даље предмет спорења. Касније хришћанске традиције о Исусу вероватно су биле под утицајем грчко-римске религије и митологије. Велики део Исусове традиционалне иконографије очигледно је изведен од медитеранских божанстава као што су Хермес, Асклепије, Серапис и Зевс, а његов традиционални датум рођења 25. децембра, који није био проглашен као такав све до петог века, у једном тренутку је проглашен празником у част римског бога сунца Сол Инвиктуса. У отприлике исто време када се хришћанство ширило током другог и трећег века, Митраин култ је такође цветао. Иако је однос између ове две религије и даље под спором, хришћански апологети тог времена приметили су сличности међу њима, што су неки научници схватили као доказ позајмљивања, али што је вероватније резултат заједничког културног окружења. Општија поређења су такође прављена између извештаја о Исусовом рођењу и васкрсењу и прича о другим божанским или херојским фигурама широм медитеранског света, укључујући „божанства која умиру и васкрсавају” као што су Тамуз, Адонис, Атис и Озирис, иако је сам концепт „божанстава која умиру и васкрсавају” наишао на критике у научним круговима.

Рани апологети попут Јустина Филозофа и Тертулијана, приписивали су наводне ритуалне паралеле са хришћанством демонима из прошлости који су предвидели Христов долазак. Пагански ритуали у традиционалним грчко-римским религијама који су личили на сакраменте, сматрани су фалсификатима од стране ђавола. Они су такође правили поређења између Исуса и Зевсових синова, вероватно како би одбранили хришћанску праксу од прогона. Слично Оригену, они су такође тврдили да постоји „семе истине” у паганским религијама и филозофији, те стога делимична откривења. Критичари попут Келса оптуживали су хришћанска веровања да су изграђена на баснама и истицали су Исусово девичанско рођење. Он је то видео као аналогно многим причама о чудесном зачећу грчких хероја рођених од богова и смртника.

Легендарни материјал у јеванђељима

Синоптичка јеванђеља мини|усправно=1.3|десно|Беседа на гори из Јеванђеља по Матеју, приказана на овој слици Карла Блоха из деветнаестог века, пример је случаја у којем један од писаца јеванђеља обликује свој извештај у светлу јеврејске традиције. Иако сама беседа може садржати неке аутентичне изреке историјског Исуса, контекст беседе је књижевни изум да би Исус изгледао као „нови Мојсије”.

Већина проучавалаца Новог завета и историчара древног Блиског истока слаже се да је Исус постојао као историјска личност. Иако су неки научници критиковали проучавање Исуса због религијске пристрасности и недостатка методолошке утемељености, уз веома ретке изузетке, такви критичари генерално подржавају историчност Исуса и одбацују теорију о митском Христу која тврди да Исус никада није постојао. Постоји широко неслагање међу проучаваоцима о тачности детаља Исусовог живота како је описано у јеванђеоским наративима, као и о значењу његових учења, а једина два догађаја која су предмет „готово универзалног одобравања” јесу да је Исус крштен од стране Јована Крститеља и да је распет по наређењу римског префекта Понтија Пилата. (4 Jul 2005) by James D. G. Dunn states of baptism and crucifixion that these "two facts in the life of Jesus command almost universal assent". Такође је општеприхваћено, иако не универзално, да је Исус био галилејски Јеврејин који је позвао ученике и чије су активности биле ограничене на Галилеју и Јудеју, да је имао спор у Храму, и да је, након његовог распећа, његову службу наставила група његових ученика, од којих су неки били прогоњени.

Ипак, већина секуларних проучавалаца генерално се слаже да јеванђеља садрже велике количине материјала који није историјски тачан и који је боље категорисати као легенду. У расправи о истински легендарним епизодама из јеванђеља, проучавалац Новог завета Барт Ерман помиње наративе о рођењу у Јеванђељима по Матеју и Луки, као и ослобађање Вараве. Он међутим истиче да то што ови извештаји нису истинити не значи да сам Исус није постојао. Према теолозима Полу Р. Едију и Грегорију А. Бојду, нема доказа да је приказ Исуса у синоптичким јеванђељима (три најранија јеванђеља по Марку, Матеју и Луки) био директно под значајним утицајем паганске митологије. Најранији Исусови следбеници били су побожни Јевреји који су презирали паганство и стога би било изузетно мало вероватно да обликују извештаје о свом оснивачу на паганским митовима.

Упркос томе, неколико научника је приметило да нека чуда исцељења која је Исус учинио, а која су забележена у синоптичким јеванђељима, носе сличности са грчким причама о чудима повезаним са Асклепијем, богом лечења и медицине. Бренан Р. Хил наводи да су Исусова чуда највећим делом јасно испричана у контексту јеврејског веровања у исцелитељску моћ Јахвеа, али напомиње да су аутори синоптичких јеванђеља можда суптилно позајмили од грчких књижевних модела. Он наводи да се Исусова чуда исцељења углавном разликују од оних Асклепијевих по томе што се Исусова приписују људском бићу на земљи; док Асклепијева чуда изводи далеки бог. Према класичним историчарима Еми Ј. Еделштајн и Лудвигу Еделштајну, најочигледнија разлика између Исуса и Асклепија је та што је Исус проширио своје лечење на „грешнике и царинике”; док је Асклепије, као бог, одбијао да лечи оне који су били ритуално нечисти и ограничавао своје лечење искључиво на оне који су мислили чисте мисли. Научници се не слажу око тога да ли прича о богаташу и Лазару забележена у Лука 16 потиче од Исуса или је каснији хришћански изум, али прича има јаке сличности са различитим народним причама које су се приповедале широм Блиског истока.

мини|лево|усправно=1.3|Поклонство пастира (1622) холандског сликара Герарда ван Хонтхорста. Савремени секуларни историчари сматрају наратив о рођењу у Лука 1:26–2:52 легендом коју су измислили рани хришћани на основу старозаветних претходника.

Широко је, међутим, прихваћено да је приказ Исуса у јеванђељима дубоко под утицајем јеврејске традиције. Према Е. П. Сандерсу, водећем стручњаку за историјског Исуса, синоптичка јеванђеља садрже многе епизоде у којима Исусови описани поступци јасно опонашају оне пророка из хебрејске Библије. Сандерс наводи да је у неким од ових случајева немогуће са сигурношћу знати да ли ове паралеле потичу од самог историјског Исуса који је намерно опонашао хебрејске пророке, или од каснијих хришћана који су измислили митолошке приче како би приказали Исуса као једног од њих, али у многим другим случајевима, паралеле су јасно дело писаца јеванђеља. Конкретно, аутор Јеванђеља по Матеју намерно настоји да прикаже Исуса као „новог Мојсија”. Матејев извештај о Иродовом покушају да убије малог Исуса, бекству Исусове породице у Египат и њиховом каснијем повратку у Јудеју јесте митски наратив заснован на извештају о Изласку из Торе. У Јеванђељу по Матеју, Исус држи своју прву јавну беседу на планини опонашајући давање Мојсијевог закона на врху планине Синај. Према проучаваоцима Новог завета Герду Тајсену и Анете Мерц, учења сачувана у беседи су изјаве које је сам Исус заиста изговорио у различитим приликама и које су првобитно забележене без контекста, али их је аутор Јеванђеља по Матеју саставио у организовано предавање и измислио контекст за њих како би се уклопиле у његов приказ Исуса као „новог Мојсија”.

Према Сандерсу, наративи о рођењу код Матеја и Луке су најјаснији примери легенди у синоптичким јеванђељима. Оба извештаја говоре да је Исус рођен у Витлејему, у складу са јеврејском историјом спасења, и оба говоре да је одрастао у Назарету, али нуде два различита објашњења како се то догодило. Извештаји о Благовестима Исусовог зачећа који се налазе у Матеј 1:18–22 и Лука 1:26–38 оба су моделована према извештајима о благовестима Исмаила, Исака и Самсона у Старом завету. Матеј цитира из превода Септуагинте Исаија 7:14 како би подржао свој извештај о Исусовом девичанском рођењу. Хебрејски текст овог стиха наводи „Ето, млада жена [ha'almāh] ће затруднети и родити сина и назваће га Емануило.” Септуагинта, међутим, преводи хебрејску реч , која дословно значи „млада жена”, грчком речју παρθένος (parthenos), што значи „девица”. Већина секуларних историчара стога генерално види два одвојена извештаја о девичанском рођењу из Јеванђеља по Матеју и Луки као независне легендарне изуме осмишљене да испуне погрешно преведен одломак из Исаије. Сандерс појашњава да су наративи о рођењу „екстреман случај” који је резултат недостатка знања аутора јеванђеља о Исусовом рођењу и детињству; ниједан други део јеванђеља се не ослања тако снажно на старозаветне паралеле. Сандерс такође примећује да су, упркос јасно намерним паралелама, „упадљиве разлике” између Исуса и пророка Старог завета такође веома значајне и да Исусови животописи у јеванђељима у целини не личе у великој мери на животе било које од фигура у хебрејској Библији.

мини|Грчки рељеф из Афродизије који приказује Херакла како ослобађа Прометеја са планине Кавказ. Мартин Хенгел примећује да је једини очигледан пример из класичне књижевности у којем је бог распет заправо сатирично препричавање везивања Прометеја с краја другог века.

Иако је Исусово распеће један од ретких догађаја у његовом животу за који се готово сви научници свих профила слажу да се заиста догодио, историчари религије су га такође упоређивали са грчким и римским причама како би боље разумели како би нехришћани доживели извештаје о Исусовом распећу. Немачки историчар религије Мартин Хенгел напомиње да хеленизовани сиријски сатиричар Лукијан из Самосате („Волтер антике”), у свом комичном дијалогу Прометеј, написаном у другом веку нове ере (око двеста година након Исуса), описује бога Прометеја како је везан за две стене на планини Кавказ користећи сву терминологију римског распећа: прикован је кроз руке на такав начин да ствара „најкориснији крст” („ἐπικαιρότατος... ὁ σταυρος”). Богови Хермес и Хефест, који обављају везивање, приказани су као робови чији брутални господар Зевс прети истом казном ако покажу слабост. За разлику од Исусовог распећа у синоптичким јеванђељима, Лукијаново распеће Прометеја је намерно, љутито исмевање богова, с намером да прикаже Зевса као окрутног и хировитог тиранина који не заслужује хвалу ни обожавање. Ово је једини пример из целе класичне књижевности у којем је неки бог очигледно распет и чињеница да су Грци и Римљани могли да замисле да бог буде распет само као облик „злонамерне пародије” показује врсту ужаса са којим би посматрали хришћанске извештаје о Исусовом распећу.