Леополд Мордхелович Годовски Старији ( ; 13. фебруар 1870 — 21. новембар 1938) био је виртуозни пијаниста, композитор и музички педагог, рођен у данашњој Литванији у јеврејској породици, који је 1891. године постао амерички држављанин. Био је један од најцењенијих извођача свог времена,Jean-Pierre Thiollet, 88 notes pour piano solo, "Solo nec plus ultra", Neva Editions, 2015, стр. 50. . познат по својим теоријама о примени опуштене тежине и економичности покрета у оквиру пијанистичке технике – принципима које су касније пропагирали његови ученици, попут Хајнриха Нојхауса.
Међу музичким великанима био је слављен као „Буда клавира”. Феручо Бузони је тврдио да су он и Годовски „једини композитори који су додали нешто значајно писању за клавијатуре још од Франца Листа.”
Као композитор, Годовски је најпознатији по својој Јаванској свити (), делу Тријаконтамерон (), Пасакаљи и , поред својих транскрипција дела других композитора; најпознатија од ових дела су 53 студије на Шопенове етиде (1894–1914).
Живот мини|десно|200px|Годовски (1935; аутор: Карл ван Вехтен) Леополд Годовски је рођен у месту Жаслијај (тадашња Виленска губернија, Руска Империја, данас Литванија) у јеврејској породици,, Greenwood Press, од оца Мордхела Годовског (1848–1872), из места Меркине, и мајке Хане-Шејне Годовски (девојачко Левин, 1848–1918), из места Гелвонај. Његови родитељи су се венчали 4. децембра 1868. године у месту Ширвинтос.Брачни записи родитеља Леополда Годовског, које је водио рабин Јанкел Герцов из места Ширвинтос, доступни су на JewishGen.org (Литванска база података) и наводе: "Мордхел, син Лејба Годовског, 20 година стар, из Меркинеа, фелдшер (помоћник лекара) по професији, и Хана-Шејна, ћерка Лејба Левина, 20 година стара, из Гелвонаја, венчали смо се 4. децембра 1868. (2. кислева)". Годовскијев отац, цењени фелдшер, умро је у епидемији колере само осамнаест месеци након рођења сина, а Леополда су одгајали његова мајка и старатељи, Луис и Мина Пасинок, у Вилњусу.Nicholas, Jeremy. Leopold Godowsky (1870–1938)
Његов таленат се испољио веома рано, а до пете године Годовски је већ компоновао и постао вешт и на клавиру и на виолини. Први концерт је одржао са девет година, а убрзо потом ишао је на турнеје по Литванији и Источној Пруској. Иако је у детињству имао неколико часова, Годовски је био готово потпуно самоук. У свом аутобиографском фрагменту, Ретроспектива, Годовски је написао:
Након што је кратко студирао код Ернста Рудорфа на Краљевској високој школи за музику у Берлину, отишао је у Сједињене Америчке Државе, где је први пут концертно наступио у Бостону 1884. године. Током 1885–86. Годовски је наставио своју америчку каријеру, прво свирајући у Њујоршком казину, а затим, 1886. године, кренувши на велику турнеју по североисточном делу САД и Канади са виолинистом Овидом Музеном. Године 1887. вратио се у Европу и одржао бројне рецитале у Паризу и Лондону, да би на крају постао штићеник и пријатељ Камија Сен-Санса.
У Сједињене Државе се враћа 1890. године и започиње педагошку каријеру придруживши се особљу Њујоршког музичког колеџа. Годовски се 30. априла 1891. оженио Фридом Сакс, пријатељицом из детињства, а дан након венчања постао је држављанин Сједињених Америчких Држава. Од 1891. до 1893. године предавао је на Брод стрит конзерваторијуму Гилберта Рејнолдса Комбса у Филаделфији, а затим се настанио у Чикагу, где је предавао на Чикашком конзерваторијуму. До касних 1890-их Годовски је био изузетно познат у Северној Америци.
Заједно са Терезом Карењо, Годовски је био први пијаниста који је подучавао принцип опуштања тежине (weight release) као нешто што се разликује од чисто мишићног замаха; такође током исте деценије, компоноване су и објављене прве од његових студија на Шопенове етиде, које су касније постале део велике серије, једног од најпознатијих дела Годовског. Године 1897–98. Годовски је додатно учврстио своју славу одржавши серију од осам концерата који су обухватали целокупни репертоар 19. века.
Посебно успешан концерт у Бетовен сали (Beethoven-Saal) у Берлину, 6. децембра 1900. године, знатно је унапредио његову репутацију. Преселио се у Берлин, поново делећи време између наступа и предавања, сваке године одлазећи на концертне турнеје. Године 1909. преузео је мајсторске курсеве Феруча Бузонија на Бечкој музичкој академији, где је наставио да предаје до 1914. године. Између 1912. и 1914. Годовски је одржао неколико концерата у Сједињеним Државама и такође тамо направио своје прве грамофонске снимке.
Избијање Првог светског рата 1914. године отерало га је из Европе и вратио се у Сједињене Државе, где је живео у Њујорку (1914–16), Лос Анђелесу (1916–19) и Сијетлу (1919–22), пре него што се вратио у Њујорк. Већи део 1920-их провео је на турнејама широм света; осим концертних наступа у Европи и Сједињеним Државама, Годовски је такође имао опсежне турнеје по Јужној Америци и источној Азији.
Такође током 1920-их снимио је многе ролне за Duo-Art репродукционе клавире, једини механизам репродукционог клавира који је био доступан у концертним клавирима марке Стејнвеј. Годовски је такође снимио велики број клавирских ролни за Америчку компанију клавира (American Piano Company).
Међутим, док је његова каријера напредовала, лични живот постајао је све тежи. Његова супруга Фрида тешко се разболела 1924. године и њено здравље је наставило да се погоршава. Године 1928. његов син Гордон напустио је студије и оженио се водвиљском плесачицом, због чега га се отац одрекао.
Након краха Волстрита 1929. године, финансијска ситуација Годовског се погоршала. Низ снимака које је пијаниста започео у Лондону 1928. године, као и јавни концерти, решили би проблем; међутим, обе активности прекинуте су неочекиваном катастрофом: током снимања 17. јуна 1930. године, непосредно након што је завршио Шопенов Скерцо у Е-дуру, пијаниста је доживео тежак мождани удар који га је оставио делимично парализованим. Преостале године његовог живота биле су у сенци овог догађаја, оставивши га дубоко депресивним.
У децембру 1932. године Гордон Годовски је извршио самоубиство, а годину дана касније умрла је Годовскијева супруга од срчаног удара. Пијаниста се на крају преселио у други стан у Њујорку заједно са ћерком Дагмар; наставио је да свира клавир за пријатеље и обожаваоце, али никада више није одржао јавне наступе.
У својим последњим годинама, Годовски је уложио много труда у организовање Светског синода музике и музичара и Међународног савета музике и музичара, али ниједан пројекат се није остварио. Након што је већи део 1937. и 1938. године провео патећи од разних здравствених проблема, умро је од рака желуца 21. новембра 1938. године, у 68. години живота. Сахрањен је на гробљу Темпл Израел у округу Вестчестер, Њујорк.
Његов син Леополд Годовски Млађи био је копроналазач (заједно са Леополдом Манесом) Кодахром (Kodachrome) филма за фотографије у боји, као и виолиниста. Леополд Млађи се оженио млађом сестром Џорџа Гершвина, Франсес Гершвин, настављајући тако музичку лозу.
Његова ћерка, глумица Дагмар Годовски (1897–1975), појавила се као главна улога у разним холивудским немим филмовима, укључујући неке са Рудолфом Валентином. Била је популарна припадница високог друштва и написала је аутобиографију под насловом Прво лице множине (First Person Plural, Њујорк, 1958).
Дела мини|десно|200px|Страница из Годовскијевих изузетно захтевних Студија на Шопенове етиде (аранжман оп. 25, бр. 1) Као композитор, Годовски је био најпознатији по својим парафразама клавирских дела других композитора, које је обогатио сложеним контрапунктским поступцима и богатим хроматским хармонијама. Његово најпознатије дело у овом жанру је 53 студије на Шопенове етиде (1894–1914), у којима варира (већ захтевне) оригиналне етиде користећи различите методе: увођење контрамелодија, пребацивање технички тешких пасажа из десне руке у леву, транскрибовање целе композиције за соло леву руку, или чак преплитање две етиде, где лева рука свира једну, а десна другу.
Ова дела спадају међу најтежа клавирска дела икада написана, а релативно мало пијаниста их је изводило или снимило. Међу њима су Марк-Андре Амлен, који је снимио цео сет и добио бројне престижне награде, и Франческо Либета, који је извео комплетан сет на концерту (једини пијаниста који је то урадио напамет) и направио видео-снимак сета (уживо у Милану, марта 2006). Остали пијанисти који често изводе Годовског су Борис Березовски, Константин Шербаков и Емануеле Делуки.
Остале значајне транскрипције Годовског укључују Ренесансу (Renaissance, 1906–09), збирку која обухвата аранжмане музике Жан-Филипа Рамоа и Жан-Батиста Лилија, 12 Шубертових песама (1927) и шест транскрипција Бахове музике за соло гудаче.
Иако су његове транскрипције много познатије, Годовски је компоновао и низ значајних оригиналних дела. Сматрао је Пасакаљу (1927) и збирку комада искључиво за леву руку (1930–31) својим најзрелијим креацијама; обе, међутим, користе традиционални приступ хармонији и контрапункту. Експерименталније дело била је Јаванска свита (1925), написана након посете острву Јава и под утицајем гамеланске музике. Годовски се једнако добро сналазио у писању дела великих размера попут Пасакаље или петоставачне Сонате за клавир у е-молу (1911), као и у стварању збирки мањих комада, попут 46 минијатура за клавир четвороручно и дела Тријаконтамерон (1920; са поднасловом "30 расположења и сцена у трочетвртинском такту").
Многа оригинална дела Годовског су знатно тешка за извођење; Пасакаља (која се састоји од 44 варијације, каденце и фуге на почетну тему Недовршене симфоније Франца Шуберта) била је проглашена несвирљивом од стране Владимира Хоровица, који је тврдио да би за њено извођење било потребно шест руку. Ипак, дело је доживело бројна снимања.
Упркос свом традиционализму, композиције Годовског можда су утицале на Мориса Равела и Сергеја Прокофјева.
Пријем и утицај мини|десно|Портрет композитора за клавиром, рад пољског сликара Јана Ћонглињског (1911) Годовски је био један од најцењенијих пијаниста свог времена, хваљен од стране слушалаца, колега и критичара. Артур Рубинштајн је приметио да би му требало „пет стотина година да стекне механизам какав има [Годовски]”, док је Феручо Бузони сматрао себе и Годовског јединим композиторима који су дали значајан допринос писању за клавијатуре и извођаштву још од Листа.
Феноменално тешке транскрипције и беспрекорна техника навели су Џејмса Ханекера да опише Годовског као „пијанисту за пијанисте”. Међу његовим поштоваоцима били су истакнути пијанисти Владимир де Пахман и Сергеј Рахмањинов, који су, према речима ћерке Годовског Дагмар, идолизовали музику и наступе њеног оца.
Чак и они којима се нису допадале његове интерпретације обично су признавали његов огроман технички дар: Клаудио Арау, на пример, прогласио је Годовског „једним од највећих техничара”, иако је његово свирање сматрао „досадним” и жалио се да Годовски „никада није свирао гласније од мецофортеа.”, стр. 92. Courier Dover Publications,
Богати репертоар Годовског обухватао је више од два века музике, од савремене музике до музике Рамоа и Лилија, коју је транскрибовао. Иако је редовно свирао на јавним концертима све до 1930. године, Годовски је патио од треме, а посебно није волео студио за снимање, као и многи извођачи његовог времена. Једном приликом је процес снимања описао овако: „Страх од најмање грешке се повећавао током свирања; што бих боље успео да одсвирам претходно, то би страх постајао већи током даљег свирања. То је било страшно искушење, које је било све теже што је уметник осетљивији. Здравље ми се нарушило у Лондону у пролеће 1930. године, због ових тортура које убијају живце. Како човек уопште може да размишља о емоцијама!”, стр. 128. Indiana University Press,