Виктимизација се односи на процес у којем нека особа постаје жртва друге особе, а може попримити психолошке или физичке облике, од којих су оба штетна по жртве. Облици виктимизације укључују (али нису ограничени на) вршњачко насиље (или вршњачку виктимизацију), физичко злостављање, сексуално злостављање, вербално злостављање, пљачку и напад. Неки од ових облика виктимизације се обично повезују са одређеним популацијама, али се могу догодити и другима. На пример, вршњачко насиље или виктимизација се најчешће проучава код деце и адолесцената, али се такође дешава и међу одраслима. Иако било ко може бити виктимизован, одређене групе (нпр. деца, старије особе, особе са инвалидитетом) могу бити подложније одређеним врстама виктимизације и, као резултат тога, симптомима и последицама које следе. Појединци реагују на виктимизацију на веома различите начине, тако да ће приметни симптоми виктимизације варирати од особе до особе. Ови симптоми могу попримити неколико различитих облика (нпр. психолошки, бихевиорални или физички), бити повезани са специфичним облицима виктимизације и могу бити модерирани индивидуалним карактеристикама жртве и/или искуствима након виктимизације.
Категорије исхода Симптоми виктимизације могу укључивати негативне физичке, психолошке или бихевиоралне последице које су директни или индиректни одговори (видети одељак о физичким симптомима) на искуства виктимизације. Симптоми у овим категоријама се понекад преклапају, уско су повезани или узрокују једни друге. На пример, бихевиорални симптом као што је повећање агресивности или раздражљивости може бити део одређеног психолошког исхода, као што је посттрауматски стресни поремећај. Већи део истраживања о симптомима виктимизације је пресечног карактера (истраживачи су прикупљали податке само у једном тренутку). Из истраживачке перспективе, то значи да су симптоми повезани са виктимизацијом, али узрочно-последична веза није увек утврђена и алтернативна објашњења нису искључена. Неки од описаних симптома такође могу довести појединце у ризик од виктимизације. На пример, може постојати двосмерна веза између виктимизације и одређених интернализујућих симптома, као што су депресија или повлачење, тако да виктимизација повећава ове симптоме, а појединци који испољавају ове симптоме могу бити чешће на мети виктимизације од других.
Психолошки Искуство виктимизације може проузроковати да се појединац осећа рањиво или беспомоћно, као и да промени свој поглед на свет и/или своју перцепцију самог себе; психолошки стрес који ово изазива може се манифестовати на више начина. Дијагностиковани психолошки поремећаји који су повезани са искуствима виктимизације укључују депресију, анксиозност и посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Психолошки симптоми који ремете живот особе могу бити присутни у неком облику чак и ако не испуњавају дијагностичке критеријуме за одређени поремећај. Различити симптоми као што су повлачење, избегавање и ноћне море, могу бити део једног од ових дијагностикованих поремећаја или се могу јавити у блажем или изолованијем облику; дијагнозе одређених поремећаја захтевају да ови симптоми имају одређени степен озбиљности или учесталости, или да појединац испољава одређени број њих како би били формално дијагностиковани.
Депресија
Утврђено је да је депресија повезана са многим облицима виктимизације, укључујући сексуалну виктимизацију, насилне злочине, имовинске злочине, вршњачку виктимизацију и насиље у породици. Индикатори депресије укључују раздражљиво или тужно расположење током дужег временског периода, недостатак интересовања за већину активности, значајне промене у тежини/апетиту, активности и обрасцима спавања, губитак енергије и концентрације, прекомерна осећања кривице или безвредности, и суицидалност. Губитак енергије, интересовања и концентрације повезан са депресијом може академски или професионално утицати на појединце који су доживели виктимизацију. Депресија такође може утицати на многе друге области живота особе, укључујући међуљудске односе и физичко здравље. Депресија као одговор на виктимизацију може бити смртоносна, јер може резултирати суицидалним мислима и покушајима самоубиства. Примери за ово укључују десетоструко повећање покушаја самоубиства међу жртвама силовања у поређењу са општом популацијом, као и значајне корелације између школске виктимизације и суицидалних мисли.
Анксиозност
Веза између виктимизације и анксиозности је утврђена како код деце, тако и код одраслих. Специфични типови анксиозности који се проучавају у вези са виктимизацијом варирају; нека истраживања наводе анксиозност као општи термин, док се друга фокусирају на специфичније типове, попут социјалне анксиозности. Термин анксиозност обухвата низ потешкоћа и неколико специфичних дијагноза, укључујући нападе панике, фобије и генерализовани анксиозни поремећај. Напади панике су релативно кратки, интензивни налети страха који могу, али не морају имати окидач (узрок у непосредном окружењу који се дешава непосредно пре њиховог појављивања). Они су понекад део других анксиозних поремећаја. Фобије могу бити специфичне за објекте, ситуације, људе или места. Оне могу резултирати понашањем избегавања или, уколико избегавање није могуће, екстремном анксиозношћу или нападима панике. Генерализовану анксиозност карактерише дугорочна, неконтролисана, интензивна забринутост поред других симптома као што су раздражљивост, проблеми са спавањем или немир. Показало се да анксиозност такође ремети многе аспекте живота људи, на пример, академско функционисање, и да предвиђа лошије здравствене исходе касније у животу.
Посттрауматски стресни поремећај
Посттрауматски стресни поремећај (ПТСП) је специфичан анксиозни поремећај који се јавља као одговор на трауматски догађај у животу особе. Често се разматра у контексту менталног здравља ратних ветерана, али се такође јавља код појединаца који су доживели трауму на друге начине, као што је виктимизација. ПТСП укључује дугорочан интензиван страх, поновно проживљавање трауматског догађаја (нпр. ноћне море), избегавање подсетника на догађај и високу реактивност (нпр. лако разбешњивање или запрепашћивање). Може укључивати осећај отуђености од других људи, самоокривљивање и потешкоће са спавањем. Особе са ПТСП-ом могу искусити низ симптома сличан онима који се јављају код анксиозности и депресије.
Поред утврђених дијагностичких критеријума за ПТСП, Френк Охберг је предложио специфичан скуп симптома виктимизације (који нису формално признати у дијагностичким системима као што су ДСМ или МКБ) који укључује срам, самоокривљивање, опсесивну мржњу према особи која их је виктимизовала, заједно са конфликтним позитивним осећањима према тој особи, осећај укаљаности, сексуалну инхибираност, очај или помиреност са ситуацијом, секундарну виктимизацију (описану у наставку) и ризик од поновне виктимизације.
Остало Додатни симптоми виктимизације могу попримити физичке или бихевиоралне облике. Они могу бити директни, индивидуални симптоми виктимизације, или могу проистећи из горе описаних психолошких исхода.
Физички Најдиректнији и најочигледнији физички симптоми виктимизације су повреде као резултат агресивне физичке акције као што је напад или сексуална виктимизација. Други физички симптоми који нису резултат повреде могу бити индиректно узроковани виктимизацијом кроз психолошке или емоционалне одговоре. Физички симптоми са психолошком или емоционалном основом називају се психосоматским симптомима. Уобичајени психосоматски симптоми повезани са виктимизацијом укључују главобоље, болове у стомаку и чешће оболевање од болести као што су прехладе и упале грла. Иако се наводи да психосоматски симптоми имају психолошке узроке, они имају и биолошку основу; стрес и други психолошки симптоми покрећу одговоре нервног система као што је ослобађање различитих хемикалија и хормона који затим утичу на биолошко функционисање.
Бихевиорални Појединци који су били виктимизовани такође могу испољити бихевиоралне симптоме након тог искуства. Неки појединци који су били виктимизовани показују екстернализујућа (усмерена ка споља) понашања. На пример, појединац који раније није деловао агресивно према другима може то почети да ради након што је виктимизован, као када дете које је било малтретирано почне да малтретира друге. Агресивно понашање може бити повезано са ПТСП-ом (описаним изнад). Екстернализујућа понашања повезана са виктимизацијом укључују хиперактивност, хипервигилност и проблеме са пажњом који могу личити на АДХД. Други могу испољити интернализујуће (усмерене ка унутра) бихевиоралне симптоме. Многи интернализујући симптоми су често више психолошке природе (депресија и анксиозност се понекад називају интернализацијом), али одређена понашања су такође показатељи интернализације. Интернализујућа понашања која су документована код виктимизованих појединаца укључују повлачење из друштвеног контакта и избегавање људи или ситуација.
Употреба психоактивних супстанци
Употреба дроге и алкохола повезана са виктимизацијом се понекад објашњава као облик самолечења или као покушај да се кроз употребу супстанци ублаже други симптоми који су последица виктимизације. У прилог овоме говори чињеница да је употреба алкохола емпиријски повезана са одређеним симптомима посттрауматског стресног поремећаја. Сексуално злостављање је посебно идентификовано као један од значајних претходника озбиљне употребе алкохола међу женама, иако то није у потпуности утврђено као узрочна веза и може бити модерирано ПТСП-ом или другим психолошким симптомима. Утврђене су везе између виктимизације и употребе других дрога. Употреба дроге у адолесценцији и вршњачка виктимизација на основу сексуалне оријентације су у корелацији. Истраживања су указала на везе између употребе психоактивних супстанци и физичког злостављања у детињству у општој популацији. Употреба дроге је такође повезана са физичком и сексуалном виктимизацијом међу високоризичном, затвореном омладином.
Типови Специфични типови виктимизације снажно су повезани са одређеним симптомима или исходима. Ови симптоми нису искључиво повезани са овим облицима виктимизације, али су проучавани у вези са њима, вероватно због њихове релевантности за специфична искуства виктимизације.
Сексуална Неки појединци који су доживели виктимизацију могу имати потешкоћа у успостављању и одржавању интимних односа. Ово није подскуп симптома који је искључиво везан за сексуалну виктимизацију, али је веза између сексуалне виктимизације и проблема са интимношћу посебно добро утврђена у истраживањима. Ове потешкоће могу укључивати сексуалну дисфункцију, анксиозност у вези са сексуалним односима и агресију приликом упознавања. Они који доживе сексуалну виктимизацију могу имати ове потешкоће дугорочно, као у случају виктимизоване деце која и даље имају проблема са интимношћу током адолесценције и одраслог доба. Нека истраживања сугеришу да је озбиљност ових проблема са интимношћу директно повезана са озбиљношћу виктимизације, док друга истраживања сугеришу да самоокривљивање и срам због сексуалне виктимизације посредују (узрокују) однос између виктимизације и исхода.
Вршњачко насиље у детињству Један симптом који се посебно повезује са школском вршњачком виктимизацијом је лоше академско функционисање. Овај симптом није ексклузиван само за вршњачку виктимизацију, али је контекстуално релевантан због окружења у којем се таква виктимизација одвија. Студије су показале да је лоше академско функционисање резултат вршњачке виктимизације у основним и средњим школама у више земаља. Иако се академско функционисање обично проучава у вези са вршњачким насиљем у детињству које се дешава у школама, вероватно је повезано и са другим облицима виктимизације, будући да и депресија и анксиозност утичу на пажњу и фокус.
Физичко злостављање у детињству