Фазе смрти људског бића имају медицинске, биохемијске и правне аспекте. Термин тафономија из палеонтологије односи се на судбину свих врста остатака организама. Форензичка тафономија се бави остацима људског тела.
Историја Академско проучавање смрти назива се танатологија, област чији је пионир био Иља Мечников почетком 20. века. Танатологија се фокусира на описивање постморталних телесних модификација, као и на перспективе које се тичу психосоцијалних, медицинских, етичких и духовних аспеката смрти.
Дефиниција смрти Пре 1980-их, правни стандард је дефинисао смрт као одсуство кардиопулмоналне функције, укључујући губитак свих виталних знакова. Међутим, како је медицинска технологија напредовала, јавиле су се ситуације у којима би неко могао да изгуби мождану функцију и задржи кардиопулмоналну функцију. То је довело до тога да се Америчко медицинско удружење, Америчка адвокатска комора у сарадњи са Националном конференцијом комесара за јединствене државне законе окупе током 1980-их како би проширили дефиницију смрти кроз Јединствени закон о утврђивању смрти (УДДА). Према овом закону, смрт се може дефинисати као губитак кардиопулмоналне функције или губитак мождане функције укључујући мождано стабло и кортекс.
Клинички знаци и фазе смрти Знаци смрти или јаке индикације да човек више није жив су:
Застој дисања (без дисања) Срчани застој (без пулса) Мождана смрт (без неуронске активности) Срце и плућа су витални органи за људски живот због њихове способности да правилно снабдевају људску крв кисеоником (плућа) и дистрибуирају ову крв у све виталне органе (срце). Стога, отказивање срца у пумпању крви или плућа у добијању кисеоника може довести до кардиопулмоналне смрти, где срце престаје да пумпа и нема пулса. У мозгу се то може манифестовати хипоксичним стањем које доводи до церебралног едема и самим тим повећања интракранијалног притиска. Пораст интракранијалног притиска може довести до даљег поремећаја церебралног крвотока, што доводи до некрозе или смрти ткива. Поменути механизам је најчешћи узрок мождане смрти; међутим, ово повећање интракранијалног притиска не јавља се увек услед застоја кардиопулмоналне функције. Трауматске повреде мозга и субарахноидна крварења такође могу повећати интракранијални притисак у мозгу што доводи до престанка функције мозга и тиме смрти. Док се кардиопулмонална смрт може лако проценити тражењем присуства пулса или идентификацијом електричне активности путем ЕКГ снимака, процена мождане смрти је нешто нијансиранија. Према медицинским краљевским колеџима Уједињеног Краљевства, дијагноза мождане смрти је двоструки процес који укључује 1) идентификацију узрока неповратног оштећења мозга и искључивање реверзибилних узрока оштећења мозга и 2) спровођење низа клиничких и лабораторијских тестова за процену функције можданог стабла.
Дефиниција правне смрти, и њена формална документација у умрлици, разликује се у зависности од јурисдикције. Сертификација се односи на соматску смрт, што одговара смрти особе, која има различите дефиниције, али најчешће описува недостатак виталних знакова и мождане функције. Смрт на нивоу ћелија, названа молекуларна смрт или ћелијска смрт, следи неколико сати касније. Ове разлике и независност лекара који потврђују правну смрт значајни су у набавци органа.
Постморталне промене мини|400п|Временска линија постморталних промена (фаза смрти). мини|Пример постморталног замућења рожњаче. Постморталне промене односе се на низ промена које се дешавају на телу након смрти. Ове промене се генерално могу поделити на ране постморталне промене и касне постморталне промене (познате и као распадање). Ове промене се дешавају дуж континуума и могу бити од помоћи у одређивању постморталног интервала, што је време између смрти и прегледа.
Фазе које следе убрзо након смрти су:
Замућење рожњаче, „замагљивање” у очима (мртвачко бледило), бледило које се јавља у првих 15–120 минута након смрти (мртвачке пеге), таложење крви у доњем (зависном) делу тела (мртвачко хлађење), смањење телесне температуре након смрти. Ово је генерално сталан пад док се не изједначи са температуром околине (мртвачка укоченост), удови леша постају укочени (латински rigor) и тешки за померање или манипулацију Труљење (путрефакција), почетни знаци распадања
Од њих, уз очигледна смртоносна оштећења на телу, уџбенички убедљиви знаци смрти јасни лаику су: algor mortis, rigor mortis, livor mortis и труљење.
Кардинални знаци смрти могу се односити на престанак дисања, рада срца и циркулације, или на algor mortis, livor mortis и rigor mortis; усвајање мождане смрти као дефиниције умањило је централни значај ових знакова. У јаснијој савременој терминологији, algor mortis, livor mortis и rigor mortis називају се „раним постморталним” променама, за разлику од „непосредних постморталних” промена повезаних са престанком телесних функција, на шта указују витални знаци. Помоћу офталмоскопа, промене на крви у мрежњачи су брзо видљиве.
Ове фазе у тафономији прате:
Распадање, редукција у једноставније облике материје, праћена снажним, непријатним мирисом. Скелетизација, крај распадања, где су се сва мека ткива распала, остављајући само скелет. Фосилизација, природно очување скелетних остатака формираних током веома дугог периода. Ова фаза се можда неће десити, у зависности од околности и услова околног окружења.
Фазе распадања Описи распадања имали су различит број дискретних фаза. Процес у пет фаза који су развили Галовеј и сарадници, а који се обично користи у форензичкој патологији, детаљно је описан у наставку:
Фаза 1: Свеже – око половине тела показује знаке мртвачких пега (ливидитета) и нема знакова инсеката. Фаза 2: Рано распадање – Бактерије расту широм тела, ослобађајући гасове, укључујући путресцин и кадаверин који прелазе у надутост и изазивају непријатан мирис. Фаза 3: Напредно распадање – Ова фаза доноси даљу промену боје на телу. Гасови од бактеријског распадања почињу да излазе, изазивајући јак мирис. Фаза 4: Скелетизација – Унутрашњи органи се претварају у течност и тело почиње да се суши. Фаза 5: Екстремно распадање – Напредовање скелетизације уз избељивање, љуштење и губитак широких делова дугих костију.
Постмортални интервал Постмортални интервал (ПМИ) такође се назива временом од смрти. То је временски размак између смрти и открића. Након смрти долази до распадања. Распадање укључује физичке, хемијске и биолошке промене.Wenzlow N, Mills D, Byrd J, Warren M, Long MT. Review of the current and potential use of biological and molecular methods for the estimation of the postmortem interval in animals and humans. Journal of Veterinary Diagnostic Investigation. 2023;35(2):97-108. https://doi.org/10.1177/10406387231153930
У наставку су неке од биохемијских промена које се дешавају током распадања које могу помоћи у процени времена од смрти (имајући на уму да постоје варијације између врста).
Макроскопске промене
хлађење тела (телесна температура опада) мртвачка укоченост (rigor mortis) мртвачке пеге (livor mortis) или хипостаза (гравитација узрокује накупљање крви)
Микроскопске промене
Рано након смрти
ћелијска аутолиза (са губитком адхезије ћелија) морфолошке промене у белим крвним зрнцима (леукоцитима) промене глукозе у крви промене концентрације електролита промене активности ензима
Биолошке методе за процену раног ПМИ
Примењене технике у ветеринарској медицини
Технике у ветеринарској медицини помажу у процени колико дуго су тела животиња мртва.
Код свиња, до смањења телесне температуре долази у очној јабучици, меком ткиву орбите, ректуму и мишићном ткиву. До 13 сати након смрти, хлађење очне јабучице код свиња пружа разумну процену времена од смрти. Након 13 сати, температуре мишића и ректума код свиња су боље процене времена од смрти.
Код паса, калијум (K+) у оку се смањује од 1,5 до седам сати након смрти. Мртвачка укоченост задњих удова може потрајати и до 24 сата, а укоченост лакта се губи након три до седам дана. Аутолиза ткива се такође може користити за мерење ПМИ.
У јетри пацова, нуклеарни хроматин хепатоцита се кондензује током 6 сати аутолизе након смрти. Хепатоцити се индивидуализују више од 6 сати након смрти. У јетри паса, епител жучних канала се одваја од базалне мембране након 3 дана. Једра хепатоцита аутолизују се за 7 дана. У јетри коња, аутолиза може наступити већ 1 сат након смрти. Аутолиза напредује током 72 сата.
Види још Суспендована анимација Лазарев синдром Кадаверични спазам
Напомене
Референце
Категорија:Медицински аспекти смрти