десно|325px|мини|Цариград, град у ком се појавио кодекс који преноси Посланицу Диогнету.
Посланица или говор Диогнету (грч. Ἐπιστολὴ πρὸς Διόγνητον; лат. Epistula ad Diognetum) дело је хришћанске апологетике, написано, вероватно, крајем 2. века. Ово кратко дело,„...la lettre à Diognète est l'un des plus corts..”. (Bardy 1953:241)„...es un escrito breve..”. (Trevijano 2004:111) од једва дванаест поглавља, представља јединствен примерак хришћанске књижевности.„L'Ad Diognetum, par el nombre et l'importance des questions q'il soulève, était digne d'un traitement privilégié..”. (Bardy 1953:241) Јединствено је по својој категоризацији, неизвесном пореклу, шокантном открићу и кобном уништењуФостер користи метафору преузету из понашања леминга: „...as keen for self-destrucción as a group of lemmings heading for a precipice”. (Foster 2007:162) јединог кодекса који га је садржао.„Нажалост, није сачуван ниједан рукопис писма”. (Quasten 2004:246) Такође је јединствено по свом ауторству, енигмама које поставља и оригиналности теорија чији је предмет. Пре свега, јединствено је по својој лепоти„It is a patristic gem..”. (Connolly 1935:347)„...this small but beautiful work..”. (Lienhard Joseph: The christology of the Epistle to Diognetus Vigiliae Christianae 24 (1970) p.280)„...бисер ране хришћанске књижевности”. (Ruiz Bueno 1979:818) и елеганцији,„...изазвало је ентузијастичне коментаре због своје елеганције..”. (Trevijano 2004:111) која иде далеко од суровости„Склон екстремистичким ставовима..”; „...његов неумерен напад..”. (Trevijano 2004:108) Тацијана, отворености„...искрен и праведан карактер..”. (Quasten 2004:198) Јустина Мученика, Хермијиног ругања,Филозоф Хермија — не мешати са Јермом — написао је дело под називом Ругање паганским филозофима у ком је исмевао доктринарну разноликост грчке филозофије. (Quasten 2004:250) једноставности„...упркос свој својој једноставности има одређену племенитост..”. (Quasten 2004:194) Аристида,Марцијан Аристид или Аристид Атински био је аутор Аристидове апологије. (Trevijano 2004:108) фидеизма„Он је апологета који је најенергичније захтевао потребу за вером” (Trevijano 2004:110) Теофила или филозофских посланстава Атинагоре.Атинагора Атински написао је дело под насловом Посланство у корист хришћана. (Quasten 2004:227) По свом стилу, иако не толико по садржају, посланица Диогнету издиже се високо изнад осталих списа хришћанске апологетике.„...заслужује да буде сврстана међу најсјајнија и најлепша дела грчке хришћанске књижевности”. (Quasten 2004:248)
Најнесхватљивије у вези с овим делом јесте то што га нико није познавао пре његовог открића у 15. веку.„...the fact that it is nowhere cited in Patristic or medieval sources is puzzling” (Foster 2007:167) Не постоји ниједан помен, експлицитан ни имплицитан, који би дозволио претпоставку да ју је читао неки од црквених отаца, или да је чак имао сазнања о њеном постојању.„...or any other ecclesiastical writer of ancient or medieval times”. (Connolly 1935:347) Такође, ни у грчким, јеврејским, гностичким изворима или било где другде није пронађен никакав траг њеног проласка кроз историју.„Спис је прошао кроз историју а да се на њега нико није осврнуо..”. (Ayán 2000:534)
Како је могуће — пита се и данас стручна јавност — да је ово значајно дело прошло незапажено хиљаду и двеста година, с обзиром на то да постоје подаци о безброј мањих аутора и сачувани су фрагменти готово свих њих? Како се могло десити да га није познавао Јевсевије Кесаријски, који је бележио све вести које би допрле до њега? Како је могуће да нико не зна ништа о његовом аутору или примаоцу? И ако је заиста тачно да га нико није познавао и читао, како је могуће да је уопште стигло до нас? Ова питања су јединствена у области патрологије јер Диогнету има ретку привилегију да буде једно од ретких дела доникејске хришћанске књижевностиДоникејско је све што претходи Првом васељенском (никејском) сабору из 325. године. које Јевсевије не спомиње. Не спомињу га ни други црквени историчари попут Јеронима Стридонског, Генадија МасилијскогГенадије Масилијски (5. век) био је још један црквени историчар који је следио традицију Јевсевија и Јеронима. Његово дело, наставак Јеронимовог, написано је око 480. године. или Фотија у 9. веку.„It is not mencioned by Eusebius, St Jerome, Photius..”. (Connolly 1935:347)„Никада га не налазимо споменутог код Јевсевија Кесаријског, Јеронима, Генадија Масилијског или Фотија”. (Ayán 2000:534)
Текстуална традиција
десно|250px|мини|Минијатура из 14. века која приказује свакодневну сцену.
Кодекс који преноси посланицу Диогнету откривен је око 1436. године„Око 1436. године..”. (Ayán 2000:534)„...around 1436..”. (Foster 2007:162) у Цариграду, а купио га је млади свештеник и студент грчког језика„...si trovava a Costantinopoli per studiare il greco..”. (Da Cormano 2001) по имену Томазо д'Арецо.„...young Latin cleric, Thomas d'Arezzo..”. (Foster 2007:162) За разлику од других познатих рукописа, није пронађен у библиотеци или манастиру већ у градској рибарници,„...у рибарници у Цариграду..”. (Ayán 2000:534)„...a fishmonger's shop..”. (Foster 2007:162) где је био наслаган заједно с папиром за увијање рибе.„...among a pile of wrapping papers”. (Foster 2007:162) Кодекс који је пронашао Арецо био је грчки corpus apologeticum из 13. или 14. века„...XIII или XIV..”. (Quasten 2004:246) који је садржао 22 грчка дела.„...22 scritti diver..”. (Da Cormano 2001) Пет њих су лажно приписивана Јустину Мученику.„...била је приписана Светом Јустину, заједно са још четири дела..”. (Ruiz Bueno 1979:818)Поред тога, Кодекс је укључивао 17 грчких дела међу којима су били стихови Еритрејске Сибиле „...da versi della Sibilla Eritrea..” и дело под насловом Теозофија „...intitolata Teosofia ..”. (Da Cormano 2001) De Monarchia,De Monarchia је дело које покушава да докаже монотеизам користећи цитате грчких аутора. Користи елементе својствене грчкој култури како би побио њену политеистичку митологију. Носи исти наслов као и једно Јустиново дело, али се не поклапа са описом који о њему даје Јевсевије Кесаријски. С друге стране, стил се разликује од Јустиновог и сматра се спириозним. (Quasten 2004:206) Cohortatio ad Graecos,Cohortatio ad Graecos или Опомена Грцима је говор у којем аутор намерава да Грке приведе истинитој религији. У ту сврху омаловажава грчки универзум дајући примат Мојсију и пророцима. Има неколико разлика у односу на Јустинов текст, а прва и најупадљивија је презир који анонимни аутор показује према филозофији. Осим тога, вокабулар овог дела је софистициранији и боље се уклапа у 3. век. (Quasten 2004:205) Expositio fidei,„Доказано је да је аутор овог текста Теодорит Кирски”. (Quasten 2004:206) и Oratio ad Graecos.Oratio ad Graecos је кратка расправа из 3. века од које је сачувана грчка и сиријачка верзија. Ради се о снажном излагању којим аутор покушава да убеди Грке да се преобрате, а у ту сврху препричава сопствено преобраћење. Његов реторички стил и познавање грчке митологије искључују Јустина као аутора. (Quasten 2004:205) Ту се налазила и пета, до тада непозната расправа, која је почињала овако:
Следствено томе, дело је постало познато као Посланица Диогнету или, једноставније, Диогнету.
Овај грчки апологетски корпус данас је познат као Codex Argentoratensis Graecus 9.Епоним Argentoratensis потиче од Argentoratum (Стразбур), града у којем је кодекс провео своје последње дане. Томазо д'Арецо је свој проналазак предао будућем кардиналу Ивану Стојковићу (Јовану из Рагузе). Иван СтојковићИван Стојковић (1390-1443), рођен у Рагузи, данашњи Дубровник. (Calderón 1986:95) био је истакнути доминикански еклисиолог, делегат на сабору у Базелу. Овај сабор, одржан између 1431. и 1439. године,„...Базел (1431-1439)..”. (Calderón 1986:95) имао је као главну тему раскол између Истока и Запада, услед чега је Стојковић провео две године у Цариграду.„...две године како би расправљао о уједињењу Цркава..”. (Calderón 1986:95) Тамо је прикупио колекцију рукописа који припадају домену хришћанске књижевности.„...домену хришћанске књижевности” (Calderón 1986:95) Поред Арецовог Codex Graecus 9, Стојковић је набавио и друга изврсна дела попут Codex Palatinus Graecus 398, јединог преносиоца дела Партенија из Никеје,(Calderón 1986:95) и још један рукопис који је садржао сабрана дела Кирила Александријског.„...дела Кирила Александријског” (Calderón 1986:95) Стојковићев успех у прикупљању те колекције има још већи значај ако се узме у обзир да се двадесет година касније, 1453. године, догодио пад Цариграда.„Збирку рукописа прикупио је Јован из Рагузе пре пада Цариграда..”. (Calderón 1986:95) Кодекс који преноси посланицу Диогнету био је део његове библиотеке све до његове смрти (1443)„...until his death in 1443..”. (Foster 2007:162) када га је тестаментом завештао својој браћи из самостана у Базелу.„...his library was left to the Dominicans and Carthusians in the town of Bale”. (Foster 2007:162)„доминиканцима или картузијанцима у Базелу” (Ayán 2000:534)Доминиканска браћа самостана у Базелу угостила су Ивана Стојковића током одржавања поменутог сабора. „...где је одсео..”. (Calderón 1986:95) Тамо се Стојковићева библиотека распршила. Codex Palatinus gr. 398, носилац Партенија, остао је у Базелу до свог првог штампаног издања (editio princeps) 1531. године. Затим је био уплетен у бројне спорове и путовао је широм Европе, од Ватикана до Париза, пре него што је завршио у Палатинској библиотеци у Хајделбергу.(Calderón 1986:96) С друге стране, Codex Graecus 9, носилац посланице Диогнету, купио је на овај или онај начин„...he had bought it from the Carthusians brotherhood..”. (Foster 2007:162) познати хебраиста из 16. века по имену Јоханес Ројхлин,Јоханес Ројхлин (1455-1522) био је немачки хуманиста, проучавалац грчког језика и јеврејске кабале. Током школовања боравио је у Базелу а касније у Француској. што је познато јер се његово име налазило на задњим корицама кодекса.„...at the rear of the volume..”. (Foster 2007:162) Није сасвим јасно како, али почев од друге половине 16. века, кодекс је стигао у опатију у Мармутјеу (Maumünster), француском месту смештеном у Горњем Алзасу.„...у алзаској опатији Мармутје” (Ayán 2000:534)
мини|400px|Путања кодекса Codex Graecus 9 и копија из Лајдена и Тибингена.
Пре краја тог века направљене су три копије рукописа.„...three transcriptions..”. (Foster 2007:162) Прву је направио 1579. године„...around 1580..”. (Foster 2007:162) Бернард Хаус по наруџбини Мартина Крузијуса,„...per conto di Martin Crusius,..”. (Da Cormano 2001)Мартин Крузијус (1526-1607), немачки филолог и историчар специјализован за Швабију, професор на Универзитету у Тибингену и аутор дела Von der Schwäbischen Stadt Gmünd. професора на Универзитету у Тибингену, у чијој се универзитетској библиотеци и данас налази.„...where it is still housed..”. (Foster 2007:163) Другу копију направио је француски штампар Анри Етјен,Анри Етјен (1528-1598) или Хенрикус Стефанус био је син Робера Етјена и унук Анрија Етјена (деде). Припадао је породици француских штампара, а његова велика љубав према латинском и грчком навела га је да објави бројне класичне текстове као што су Атинагорини, Аристотелови или Платонови. Творац је Стефанусове пагинације на којој се заснива данашња пагинација Платонових дела. који ју је искористио да би 1592. године„У години 1592..”. (Ruiz Bueno 1979:818)„...its first publication in 1592..”. (Connolly 1935:347) припремио editio princeps дела. Ова копија завршила је у универзитетској библиотеци у Лајдену посредством истакнутог колекционара рукописа Исака Восијуса.„...затим је прешао у руке Исака Воса..”. (Ruiz Bueno 1979:818)Исак Восијус (1618-1689) био је дански ерудита који је поседовао најбољу приватну библиотеку свог времена. Након смрти ју је завештао Универзитету у Лајдену, граду у којем је рођен. Трећа копија, коју је 1590. направио Ј. Ј. Бојрер, је нестала.„J.J.Beurer of Freiburg..”. (Foster 2007:163)