У марксистичкој и анархистичкој теорији, радничка аристократија је део радничке класе који има боље плате и услове рада у поређењу са ширим пролетаријатом, што им је често омогућено специјализованим вештинама, чланством у синдикатима или еснафима, а у глобалном контексту експлоатацијом колонизованих или неразвијених земаља. Због свог бољег положаја, такви радници су склонији да се приклоне буржоазији у циљу очувања капитализма, уместо да се залажу за ширу солидарност радничке класе и социјалистичку револуцију.
Концепт су независно један од другог увели револуционарни социјалисти Михаил Бакуњин (током 1870-их) и Фридрих Енгелс (1858. године). Енгелс је описао појаву синдиката који су окупљали овакве раднике у Великој Британији крајем 19. века. Енгелсову теорију даље је развио Владимир Лењин, који је овај концепт повезао са империјализмом. Револуционарни индустријски синдикати, попут Индустријских радника света, користили су овај термин да би описали пословни синдикализам базиран на занатима, који су сматрали искључивим.
Порекло
Теорију да је добро плаћеним и добростојећим пролетерима лакше манипулисати како би сарађивали са буржоазијом, формулисао је Фридрих Енгелс у писму упућеном Карлу Марксу 7. октобра 1858. године.; енглески превод из ; енглески превод из
Претеча обе формулације — „аристократија рада” и „радничка аристократија” — појављује се у Марксовом трактату Капитал (Das Kapital) из 1867. године, Том I. енглески превод из
Тачне фразе „аристократија рада” и „радничка аристократија” забележене су у делима насталим од краја 19. до почетка 20. века, као што су Манифест Социјалистичке лиге (The Manifesto of The Socialist League) Вилијама Мориса из 1885. (на енглеском), чланак Интернационализам (Internationalism) Френка Кица из 1886. (на енглеском), памфлет Синдикално деловање и анархисти (L'action syndicale et les anarchistes) Пола Деласала из 1900. (на француском),; за енглески превод видети ; за шпански превод видети књига Карла Кауцког из 1892. Ерфуртски програм објашњен у свом основном делу (Das Erfurter Programm in seinem grundsätzlichen Theil erläutert, на немачком); груби превод: „Све до недавно, ови боље стојећи радници формирали су – а делом и данас формирају – радничку аристократију изоловану од велике масе најамног пролетаријата.” и његов чланак из 1901. Синдикати и социјализам (Trades Unions and Socialism, на енглески превео Јуџин Дицген), итд.
Михаил Бакуњин, који је у једном фрагменту написаном на француском језику око 1872. године такође предложио да су релативно боље стојећи пролетери под снажним утицајем буржоазије, сматра се творцем израза „аристократија рада” (енгл. aristocracy of labo[u]r); међутим, тај израз се заправо налази у слободном преводу Бакуњиновог фрагмента из 1971. године аутора Сема Долгофа, док оригинал не садржи ниједну реч која би се буквално могла превести као „аристократија рада”. У једном непослатом писму од 5. октобра 1872. за часопис La Liberté, Бакуњин се такође успротивио „народној држави” која би припадала и била намењена „новој аристократији” градских фабричких радника који би покорили рурални пролетаријат.Упоредите такође
Употреба у марксизму
У марксистичкој теорији, они радници (пролетери) у развијеним земљама који имају користи од суперпрофита извученог од осиромашених радника из земаља у развоју чине „радничку аристократију”. Према Лењину, компаније у развијеном свету експлоатишу раднике у свету у развоју, где су плате знатно ниже. Повећани профити омогућавају овим компанијама да исплаћују веће плате својим запосленима „код куће” (тј. у развијеном свету), стварајући тако радничку класу која је задовољна својим животним стандардом и није склона пролетерској револуцији. То је облик извоза сиромаштва, чиме се ствара „ексклава” ниже друштвене класе. Лењин је тврдио да је империјализам спречио растућу класну поларизацију у развијеном свету.
Концепт радничке аристократије изазива контроверзе међу марксистима. Иако ову теорију формално дели већина струја које се позитивно поистовећују са Лењином, укључујући Комунистичку интернационалу, мало организација поставља ову теорију у центар свог рада. Термин се највише користи у Сједињеним Америчким Државама, где су га у деценији пре Првог светског рата популаризовали Социјалистичка партија Америке Јуџина В. Дебса и Индустријски радници света. У Британији, међу оне који заступају ову теорију спадају Комунистичка партија Велике Британије (марксистичко-лењинистичка) и Револуционарна комунистичка група. Многи троцкисти, укључујући и самог Лава Троцког и ране конгресе Четврте интернационале, прихватили су теорију радничке аристократије, док су је други, укључујући Ернеста Мандела и Тонија Клифа, сматрали теоријом са погрешним аргументима или „трећесветашким” импликацијама.The Myth of the Labor Aristocracy. Part 1 (2006). Приступљено 18. 10. 2009.
Албански лидер и марксиста Енвер Хоџа дао је следеће објашњење за развој радничке аристократије након Другог светског рата:
Критика пословних синдиката радника У Сједињеним Америчким Државама и Британији, термин „радничка аристократија” користи се као имплицитна критика синдиката који су организовали раднике са високим платама, а немају интерес за удруживање радника са средњим и нижим примањима — чак и у случајевима када би организовање неорганизованих ојачало саме те синдикате. За ове синдикате се тврди да су задовољни тиме да остану „радничка аристократија”. Примери могу укључивати синдикате професионалних спортиста, који су подигли плате одређеној класи већ високо плаћених радника — професионалним спортистима — али одбијају да организују остале раднике, укључујући и друге запослене у тимовима за које раде. Често се оптужује да се Међународно удружење пилота авио-компанија (ALPA), Удружење филмских глумаца (SAG) и још неколицина синдиката у оквиру АФЛ–ЦИО уклапају у модел радничке аристократије унутар синдикализма.
Почетком 20. века у Сједињеним Америчким Државама, „већина синдиката Америчке федерације рада (АФЛ) није примала неквалификоване раднике из масовне производње”.William Cahn (1972). A Pictorial History of American Labor. p. 231. Селиг Перлман је 1923. године писао да су квалификовани радници организовани у струковне синдикате били више заинтересовани за професионални сепаратизам него за радничку солидарност.Selig Perlman (1922) . A History of Trade Unionism In The United States. Forgotten Books. p. 116. Занатлије су због својих вештина могле да захтевају више од послодаваца и радије су се бориле одвојено од неквалификованих или полуквалификованих радника. Према Перлмановим речима, синдикати су изјавили да је њихова сврха „да заштите квалификоване занате у Америци од свођења на просјачки штап”.Selig Perlman (1922) . A History of Trade Unionism In The United States. Forgotten Books. p. 118.
Године 1905, многи постојећи синдикати активно су лобирали за расистичке и антиимиграционе политике кроз стварање злогласне Азијатске лиге за искључење. Исте године, у Чикагу је основан нови синдикат под називом Индустријски радници света (IWW). IWW, такође познати као „Воблији” (енгл. Wobblies), значајно су се разликовали од АФЛ-а: IWW су од самог почетка организовали раднике без обзира на пол, вештине, расу, веру или национално порекло.Stewart Bird, Dan Georgakas and Deborah Shaffer (1985). Solidarity Forever: An Oral History of the IWW. p. 140. АФЛ је био заснован на струковном синдикализму, док је IWW наследио традицију индустријског синдикализма коју су започели Витезови рада, Америчка железничка унија и Западна федерација рудара (WFM).Melvyn Dubofsky (1987). Big Bill' Haywood. p. 20 and 33. IWW је промовисао концепт окупљања свих радника у један велики синдикат. Увек свесни уобичајене праксе АФЛ-ових струковних синдиката да прелазе преко међусобних штрајкачких линија, IWW је усвојио опис АФЛ-а који је дао WFM — као „Америчке сепарације рада” (енгл. American Separation of Labor).William Cahn (1972). A Pictorial History of American Labor. p. 201. IWW је веровао да синдикати морају изградити раднички покрет са структуром која би блиско мапирала индустрије које су желели да организују. Велики талас спајања захватио је корпорације у периоду од 1899. до 1903. године, а раднички радикали веровали су да „уједињавању капитала, које је представљао успон нових трустова, треба парирати једнако уједињеном организацијом целе радничке класе”.David Brundage (1994). The Making of Western Labor Radicalism: Denver's Organized Workers, 1878-1905. p. 139.
Од свог оснивања 1905. године, IWW је критиковао постојеће струковне синдикате због стварања „радничке аристократије”.Paul Frederick Brissenden (1919). The I.W.W. A Study of American Syndicalism. Columbia University. p. 87.Gibbs M. Smith (1984). Joe Hill. p. 2. Јуџин В. Дебс је писао да су „искусни стари синдикалци” могли да увиде да радници не могу победити са радничким покретом какав су тада имали. Дебс је веровао да је АФЛ практиковао „организовано разбијање штрајкова” од стране једног синдиката против другог, да се упуштао у јурисдикцијске свађе, да је био доминиран аутократским руководством, те да је однос између синдикалних вођа и милионера у Националној грађанској федерацији био превише присан. Вође IWW-а сматрале су да је у АФЛ-у било премало солидарности и премало „истинског” радничког образовања. Овакве околности довеле су до недовољног разумевања онога што би се могло освојити, и премале воље да се то и освоји.Fred W. Thompson and Patrick Murfin (1976). The IWW: Its First Seventy Years. p. 5.
Покренут класном филозофијом која је капитализам видела као економски систем који дели друштво на две класе — оне који поседују, управљају или владају; и оне који имају само свој рад да продају — IWW је објавио:[...] радничка класа и послодавна класа немају ништа заједничко. [...] Између ове две класе борба се мора наставити док сви трудбеници [...] не преузму и не задрже оно што су произвели својим радом путем економске организације радничке класе."Constitution and By-Laws of the Industrial Workers of the World, Preamble" (1905). Приступљено 24. 6. 2007.
Насупрот томе, АФЛ је објавио: Ми немамо коначне циљеве. Идемо само из дана у дан. Боримо се само за непосредне циљеве — циљеве који се могу остварити за неколико година [...] у нашем уставу кажемо да смо против теоретичара [...] сви смо ми практични људи.William Cahn (1972). A Pictorial History of American Labor. p. 139 and 206.
Раднички историчар Мелвин Дубофски написао је следеће: До 1896. године, Гомперс и АФЛ кренули су ка томе да склопе мир са капитализмом и америчким системом. Иако је АФЛ некада проповедао неизбежност класног сукоба и потребу да се укине „најамно ропство”, полако и готово неприметно почео је да проглашава врлине класне хармоније и могућности благонаклонијег капитализма.Melvyn Dubofsky (1987). Big Bill' Haywood. p. 17.
Стога је АФЛ проповедао „чист и једноставан” синдикализам. АФЛ се бавио „филозофијом чисте свести о платама”, према Селигу Перлману,William Cahn (1972). A Pictorial History of American Labor. p. 137. који је развио теорију „пословног синдикализма”. Перлман је видео организовање по занатима као средство за отпор надирању таласа имиграната. Организација која се заснивала на занатским вештинама омогућавала је контролу над приступом пословима.Daniel R. Fusefeld (1985). The Rise and Repression of Radical Labor. pp. 6–7.