У марксистичкој економији, економска репродукција се односи на понављајуће (или цикличне) процесе.У понављајућем процесу, исти догађај се понавља више пута. У цикличном процесу, низ догађаја се понавља на редовној основи. Мишел Аглијета је посматрао економску репродукцију као процес у којем се почетни услови неопходни за одвијање економске активности константно поново стварају.Michel Aglietta, A theory of capitalist regulation. London: NLB, 1979 (expanded edition, 2015). Маркс је посматрао репродукцију као процес којим се друштво поново ствара, како материјално тако и социјално.
Економска репродукција обухвата: физичку производњу и расподелу роба и услуга, трговину (промет путем размене и трансакција) роба и услуга, потрошњу роба и услуга (како производну или међуфазну потрошњу, тако и коначну потрошњу), репродукцију добровољних и недобровољних друштвених односа, укључујући конкуренцију и сарадњу (укључујући друштвене односе класне хијерархије).
Карл Маркс је развио оригиналне увиде које је дао Кене како би моделовао промет капитала, новца и роба у другом тому Капитала, да би показао како процес репродукције, који се мора одвијати у сваком типу друштва, може да се одвија у капиталистичком друштву путем промета капитала.Karl Marx, Capital, Volume II. Penguin Classics, 1992.
Маркс прави разлику између „просте репродукције” и „проширене (или увећане) репродукције”.Karl Marx, Capital, Volume I. Penguin Classics, 1990, поглавље 23 и Capital, Volume II. Penguin Classics, 1992, поглавља 20 и 21. У првом случају, не долази до економског раста, док се у другом производи више него што је потребно за одржавање економије на датом нивоу, што омогућава економски раст. У капиталистичком начину производње, разлика је у томе што у првом случају нову вишак вредности коју ствара најамни рад послодавац троши на потрошњу (или тезаурише), док се у другом случају део тога поново инвестира у производњу.
Ернест Мандел у свом двотомном делу Марксистичка економска теорија додатно говори о суженој репродукцији, што значи производњу у све мањем обиму, при чему предузећа која послују са губитком бројчано надмашују она која расту (нпр. у ратовима, депресијама или катастрофама).Ernest Mandel, Marxist Economic Theory, Volume 1. London: Merlin, 1968, поглавље 10: "Reproduction and growth of the national income", стр. 331. Видети такође Joseph Tainter et al., The Collapse of Complex Societies. Cambridge: Cambridge University Press, 1990. Репродукција се у овом случају наставља, али инвестиције, запосленост и производња апсолутно опадају, тако да национални доходак пада. Током Велике депресије 1930-их, на пример, око четвртине радника остало је без посла; као резултат кризе 2008–2009. године, незапослена радна снага порасла је за око 30 милиона радника (број приближно једнак укупној радној снази Француске или Британије).Према подацима Међународне организације рада.
Теоријски приступ
Као приступ проучавању економске активности, економска репродукција се разликује од економије равнотеже, јер се економска репродукција не бави статиком нити тиме како економски развој гравитира ка равнотежи, већ динамиком — односно кретањем економије. Она се не бави условима савршеног поклапања понуде и тражње под идеалним условима, већ пре квантитативним пропорцијама између различитих економских активности или сектора који су неопходни у свакој стварној економији како би се економска активност могла наставити и расти. Она се бави свим условима за то, укључујући друштвене и техничке услове неопходне за економски процес. Економија репродукције не претпоставља да се друштво одржава у равнотежи путем тржишних механизама.
Василиј Леонтјев је даље развио Марксову идеју у својој инпут-аутпут економији (види такође инпут-аутпут модел).W. Leontief, “Quantitative Input and Output Relations in the Economic System of the United States”. У: Review of Economics and Statistics Vol. 18, 1936, стр. 105-125; “Interrelation of Prices, Output, Savings and Investment”. У: Review of Economics and Statistics, Vol. 18, 1937, стр. 109-132 респективно; "The significance of Marxian economics for present-day economic theory". The American Economic Review, Vol. 28, No. 1, 3. 1938. Међутим, постоји велика разлика између Леонтјева и Маркса. Третирајући бруто профит и као „факторски инпут” и као факторски аутпут, одговарајуће укупне вредности инпута и аутпута у Леонтјевљевом моделу су увек потпуно једнаке. У Марксовом моделу, аутпут у обрачунском периоду обично је увек веће вредности од инпута. Маркс је веровао да капиталисти управо због тога и послују: да би произвели производ који се продаје по већој вредности од збира трошкова инпута, генеришући тако профит. Профит у Марксовој теорији није „инпут” (он није део авансираног капитала), већ пословни резултат, принос капитала на инвестицију.
Према Марксовом виђењу, економска репродукција у било ком друштву има пет главних карактеристика:
производња репродуктибилних производа (роба или услуга) који замењују, одржавају или повећавају залихе физичких средстава друштва физичко одржавање (радне) популације и њихових издржаваних лица кроз потрошњу домаћинставаЗа више детаља, видети William James Booth, Households: on the moral architecture of the economy. Ithaca, NY: Cornell University Press, 2003. репродукција и раст укупног становништва, укључујући прокреацију и одгајање децеЗа више детаља, видети Bonnie Fox, Hidden in the Household: Women's Domestic Labour Under Capitalism. Women's Press, 1980. репродукција, спровођење и одржавање друштвених односа, посебно производних односа који карактеришу друштвену хијерархију и имовинска праваKarl Marx, Capital, Volume I. Penguin Classics, 1990, поглавље 23. одржавање и репродукција трговачких и дистрибутивних односа (система, институција и организација које омогућавају тржишну размену и нетржишну алокацију ресурса)
Оно што је специфично за капиталистичко друштво јесте то да се ови процеси репродукције остварују првенствено посредством комерцијалне трговине; односно, они су посредовани тржиштем. Репродукција у све већем и већем обиму постаје условљена успешним прављењем новца. То значи да ови процеси теже да се све више реорганизују како би се ускладили са захтевима акумулације капитала.
Марксов аргумент је да, производећи излазну вредност еквивалентну њиховом сопственом трошку рада плус вишак вредности (или бруто профит) који присвајају капиталисти, најамни радници истовремено обављају многе од ових укључених процеса. Део улоге државе је да обезбеди оне опште (колективне) услове за репродукцију и одржавање друштва које појединци и приватна предузећа не могу сами обезбедити из овог или оног разлога (нпр. зато што превазилазе конкурентске интересе, зато што су прескупи за приватне агенције, зато што их технички није могуће приватизовати, или зато што нису довољно профитабилни или су превише ризични).Bob Jessop, The Capitalist State: Marxist Theories and Methods. Oxford: Blackwell, 1982; Jessop, State Theory: Putting the Capitalist State in Its Place. Cambridge: Polity, 1990; Jessop, The Future of the Capitalist State. Cambridge: Polity 2002. Еколози би данас вероватно додали добро управљање физичким окружењем као „услов репродукције”.Harry Rothman, Murderous providence; a study of pollution in industrial societies. London: R. Hart-Davis, 1972. Одрживи развој не може да се деси ако се природна средина константно исцрпљује без обнављања. Рециклажа отпада и отпадних материјала може се сматрати неопходним и саставним делом процеса репродукције друштва.
Свака од ових шест карактеристика предмет је великих политичких контроверзи у друштву. Постоје многа различита мишљења о њиховој релативној важности и њиховим међусобним утицајима. Економисти и пословни људи често су првенствено забринути због економских ефеката, док су други интелектуалци и радници често више забринути због неекономских ефеката на здравље, безбедност и благостање грађана. Стога владе обично имају и економске и социјалне политике, популационе политике, еколошке политике и тако даље.
Економска репродукција у капитализму
Према Марксу, у капиталистичком друштву, економска репродукција је условљена акумулацијом капитала.Karl Marx, Capital, Volume I. Penguin Classics, 1990, поглавље 25 и Capital, Volume II. Penguin Classics, 1992, поглавље 21. Ако радници не успеју да произведу више капитала, економска репродукција почиње да се распада. Стога је економска репродукција у капиталистичком друштву нужно проширена репродукција и захтева раст тржишта. Капитал мора да расте, иначе се цео процес урушава. Тако економски раст није само пожељан, већ и неопходан у капитализму, не само због раста становништва, већ из комерцијалних разлога.Karl Marx, Capital, Volume I. Penguin Classics, 1990, поглавље 25.
У том светлу, еколошка визија „друштва нултог раста” делује прилично утопијски; или би, у најмању руку, њено остварење захтевало укидање капитализма. Неки би тврдили да раст становништва чини економски раст апсолутно неопходним. Други тврде да се раст становништва мора ограничити методама контроле рађања јер ће у супротном бити превише људи за расположиве ресурсе. Прави аргумент, међутим, није о расту или недостатку истог, већ о врсти раста која је најбоља за (проширену) репродукцију људске врсте као такве.Daniel Susskind, Growth: A History and a Reckoning. London: Allen Lane, 2024. Еколози могу валидно тврдити да неке врсте раста дугорочно подривају важне услове за људски опстанак, а да притом не оспоравају друге врсте раста које су корисне. Ипак, постоји много спорова око тога које врсте економског раста су корисне или штетне.
Акумулација капитала (гомилање богатства у облику капиталних средстава) може се десити или производњом нето додатка фонду капиталних средстава или преносом богатства са једног власника на другог. У првом случају, укупни фонд капитала расте. У другом случају, акумулација једног власника дешава се на рачун другог, нема нето раста. Ова два начина се обично комбинују, што значи да сви или већина власника остварују добит, али у неједнаким износима. Приликом разматрања процеса економске репродукције у целини, стога се морају узети у обзир и производња нових ресурса и пренос (дистрибуција) ресурса. Као последица, под претпоставком да нема нето раста аутпута и капитала, акумулација капитала може се наставити само ако се неки људи и организације богате док други сиромаше. Типично, ако се раст аутпута успори, социо-економска неједнакост (мерена, на пример, Џини коефицијентом) се повећава.
Девет фактора које Маркс није теоријски обрадио
Постојало је девет главних фактора које је Маркс занемарио у својој конструкцији шема репродукције када је моделовао кружење капитала (кроз сталне трансформације новчаног капитала у производни капитал и робни капитал и обрнуто). Ове пропусте су приметили различити марксистички и немарксистички аутори.
Сфера потрошње. Маркс није детаљно улазио у то како капиталистичко пословање преобликује, реорганизује и реструктурира начин потрошње тако да он постане профитабилнији. Бавио се првенствено капиталистичким начином производње, а не капиталистичким начином потрошње.Ben Fine, The world of consumption. The material and cultural revisited, 2nd edition. London: Routledge, 2002, стр. 60.