Перманентна револуција је стратегија револуционарне класе која следи сопствене интересе независно и без компромиса или савеза са супротстављеним деловима друштва. Као термин у оквиру марксистичке теорије, сковали су га Карл Маркс и Фридрих Енгелс још 1850. године. Од тада су различити теоретичари, пре свега Лав Троцки (1879—1940), користили овај израз за означавање различитих концепата.

Троцкијева перманентна револуција представља објашњење како би социјалистичке револуције могле да се догоде у друштвима која нису достигла развијени капиталистички начин производње. Теорија Троцког такође тврди да буржоазија у касноразвијеним капиталистичким земљама није способна да развије производне снаге на такав начин да достигне онај облик развијеног капитализма који ће у потпуности развити индустријски пролетаријат; те да пролетаријат стога може и мора преузети друштвену, економску и политичку власт, предводећи савез са сељаштвом. Троцки се такође противио принципу Јосифа Стаљина о социјализму у једној земљи и тврдио да социјалистичке револуције морају да се догоде широм света како би се избориле против глобалне капиталистичке хегемоније. Према троцкистима као што је руски историчар Вадим Роговин (1937—1998), успех Стаљиновог теоријског става имао је значајан и негативан утицај на међународни револуционарни процес.

Марксов поглед на „перманентну” револуцију види револуционарну активност као континуирано трајну све док револуционарне снаге не остваре дефинисани циљ (као што су социјализам или комунизам). Ово је у супротности са перманентном (то јест, вечно трајном) револуционарном активношћу предвиђеном у маоистичкој теорији непрекидне револуције.

Карл Маркс и Фридрих Енгелс Маркс је овај термин први пут употребио у фрази „замењујући перманентну револуцију перманентним ратом” у следећем одломку из дела Света породица (1844), у ком је написао да је „Наполеон представљао последњу борбу револуционарног терора против буржоаског друштва... Он је усавршио терор замењујући перманентну револуцију перманентним ратом”. Маркс је навео да је Наполеон спречио да се буржоаска револуција у Француској у потпуности оствари; то јест, спречио је буржоаске политичке снаге да остваре пуни израз својих интереса. Према Марксу, он је то учинио потискивањем „либерализма буржоаског друштва” и то зато што је „државу видео као сврху самој себи”, што је вредност која је подржавала његов „политички циљ освајања”. Тако је заменио „перманентну револуцију перманентним ратом”. Међутим, последње две реченице показују да буржоазија није одустала од наде, већ је наставила да следи своје интересе. За Маркса, перманентна револуција укључује револуционарну класу (у овом случају буржоазију) која наставља да се бори за своје интересе и остварује их упркос политичкој доминацији актера са супротстављеним интересима.

До 1849. године, Маркс и Енгелс су могли да цитирају употребу ове фразе код других писаца (Ојген Алексис Шванбек, новинар листова Келнише цајтунг; и Анри Друе), што сугерише да је стекла одређену препознатљивост у интелектуалним круговима.

„Обраћање Централног комитета Комунистичкој лиги” Најпознатија Марксова употреба фразе перманентна револуција јесте његово Обраћање Централног комитета Комунистичкој лиги из марта 1850. године. Његова публика је пролетаријат у Немачкој, суочен са могућношћу да ће „ситнобуржоаски демократи за тренутак стећи претежан утицај”, односно привремену политичку власт. Он им се обраћа следећим речима:

Док демократски ситни буржоази желе да револуцију приведу крају што је пре могуће, остварујући највише већ поменуте циљеве, наш је интерес и наш задатак да револуцију учинимо перманентном све док све више или мање поседничке класе не буду уклоњене са својих владајућих положаја, док пролетаријат не освоји државну власт и док удруживање пролетера не напредује довољно далеко — не само у једној земљи већ у свим водећим земљама света — тако да конкуренција међу пролетерима у тим земљама престане и да бар одлучујуће производне снаге буду концентрисане у рукама радника.

У остатку текста, Маркс излаже свој предлог да пролетаријат „учини револуцију перманентном”. У суштини, то се састоји у томе да радничка класа одржава борбен и независан приступ политици пре, током и након борбе која ће ситнобуржоаске демократе довести на власт.

Политички програм захтева који угрожавају буржоаски консензус У чланку две године раније, Маркс се осврнуо на „програм перманентне револуције, прогресивних пореза и пореза на наслеђе, као и организације рада”. Ово потврђује утисак да Марксова теорија перманентне револуције није о револуцији по себи (per se), већ више о ставу који револуционарна класа треба да заузме у периоду своје политичке потчињености, укључујући и програм политичких захтева које треба да предложи. Овај аспект се износи у Обраћању. Поред предлога за организациони савез са ситном буржоазијом, Маркс је забринут због покушаја да се „радници подмите мање или више прикривеним обликом милостиње и да се њихова револуционарна снага сломи тако што ће им се ситуација привремено учинити подношљивом”. Стога радничка партија мора користити своју аутономну организацију за прогуравање политичког програма који угрожава буржоаски status quo у следећим правцима:

1. Они могу приморати демократе да изврше упаде у што је могуће више области постојећег друштвеног поретка, како би пореметили његово редовно функционисање и како би се ситнобуржоаске демократе компромитовале; штавише, радници могу приморати на концентрацију што већег броја производних снага — транспортних средстава, фабрика, железница итд. — у рукама државе.

2. Они морају прогурати предлоге демократа до њихове логичне крајности (демократе ће у сваком случају деловати реформски, а не револуционарно) и трансформисати те предлоге у директне нападе на приватно власништво. Ако, на пример, ситна буржоазија предложи куповину железница и фабрика, радници морају захтевати да те железнице и фабрике држава једноставно конфискује без накнаде као имовину реакционара. [...] Захтеви радника ће се тако морати прилагодити према мерама и уступцима демократа.

У овом одломку видимо да Маркс сматра да пролетаријат треба да одбије умереност својих захтева према ситнобуржоаском консензусу и да се залаже за обимну национализацију. Осим тога, захтеви радника треба увек да теже томе да терају буржоазију даље него што је спремна да иде, а да притом револуција угрожава и њих саме.

У контексту Маркс закључује своје Обраћање сумирањем горе објашњених тема:

Иако немачки радници не могу доћи на власт и остварити своје класне интересе без проласка кроз дуготрајни револуционарни развој, овог пута бар могу бити сигурни да ће се први чин предстојеће револуционарне драме поклопити са директном победом њихове сопствене класе у Француској и да ће тиме бити убрзан. Но они сами морају највише допринети својој коначној победи, тако што ће се информисати о својим класним интересима, тако што ће што пре заузети свој независни политички став, не дозвољавајући да их лицемерне фразе демократске ситне буржоазије ни на тренутак наведу да посумњају у неопходност независно организоване партије пролетаријата. Њихов бојни поклич мора бити: Перманентна револуција.

Пошто марксизам наглашава зависност политичких дешавања од материјалних историјских околности (за разлику од идеализма), вреди имати одређену представу о томе како је Маркс видео контекст у којем се залагао за перманентну револуцију. Чини се да је веровао да ће се „први чин предстојеће револуционарне драме [у Немачкој] поклопити са директном победом њихове сопствене класе у Француској и да ће тиме бити убрзан”. То јест, очекује се да ситна буржоазија дође на власт у Немачкој у исто време када и пролетаријат оствари директну победу у Француској. Надаље, чини се да Маркс верује да је то „непосредно” (упореди трећи параграф Обраћања). Стога, Маркс јасно верује да Европа улази у време и да је на нивоу развоја производних снага у којем пролетаријат има социјалну револуцију на дохват руке. Иако се околности нису развиле како је предвиђано, ово запажање се показало тачним уочи Првог светског рата и Руске револуције.

Однос према троцкистичкој теорији Маркс и Енгелс су заступали перманентну револуцију као пролетерску стратегију одржавања организационе независности по класним линијама и доследно борбеног низа политичких захтева и тактика. Међутим, Маркс ни у једној фази не износи централну тврдњу којом се бави Троцкијева концепција перманентне револуције, односно да је могуће да земља пређе директно из доминације полуфеудалних аристократа, који су имали политичку власт у Русији почетком 19. века, у доминацију радничке класе, без посредног периода доминације буржоазије. Напротив, Марксове изјаве у његовом Обраћању из марта 1850. године изричито противрече таквом ставу, јер претпостављају „период ситнобуржоаске превласти над класама које су збачене и над пролетаријатом”. У својој Историји Руске револуције, Троцки тврди да је то скраћено на период између фебруара и октобра 1917. године.

Мора се имати на уму да за Маркса доминација буржоазије као предуслов за каснију владавину пролетаријата важи на светском нивоу, као што Манифест Комунистичке партије јасно истиче: „Иако не по садржају, по форми је борба пролетаријата са буржоазијом у почетку национална борба”. Теорија Троцког је подразумевала (као што је то чинио и Владимир Лењин у делу Држава и револуција) да је доминација буржоазије у свету била потпуна и неопозива након појаве империјализма крајем 19. века. Неизвестан однос између међународних и националних параметара у односу на класну власт лежи у основи многих спорова око теорије перманентне револуције.

У предговору за руско издање Манифеста Комунистичке партије из 1882. године, Маркс и Енгелс су изричито покренули питања која ће Троцки касније развити: „Сада се поставља питање: може ли руска општина, иако знатно поткопана, али ипак облик исконског заједничког власништва над земљом, прећи директно у виши облик комунистичког заједничког власништва? Или, напротив, мора ли прво проћи кроз исти процес распада какав чини историјску еволуцију Запада? Једини могући одговор на то данас јесте овај: Ако руска револуција постане сигнал за пролетерску револуцију на Западу, тако да се обе међусобно допуњују, садашње руско заједничко власништво над земљом може послужити као полазна тачка за комунистички развој”.

Лав Троцки

Концепција перманентне револуције Лава Троцког заснована је на његовом разумевању — ослањајући се на рад сународника Александра Парвуса — да марксистичка анализа догађаја почиње са међународним нивоом развоја, како економским тако и друштвеним. Националне специфичности су само израз противречности у светском систему. Према овој перспективи, задатке буржоаско-демократске револуције није могла остварити сама буржоазија у реакционарном периоду светског капитализма; Троцки наводи Русију као пример за то. Ова концепција је најпре развијена у есејима који су касније сакупљени у његовој књизи 1905. и у есеју Резултати и перспективе, а касније је развијена у његовој књизи Перманентна револуција из 1929. године.

Основна идеја теорије Троцког јесте да у Русији буржоазија неће спровести темељну револуцију која би успоставила политичку демократију и решила аграрно питање. Сматрало се да су ове мере суштинске за економски развој Русије. Стога се тврдило да будућу револуцију мора предводити пролетаријат, који би не само спровео задатке буржоаско-демократске револуције, већ би и започео борбу за превазилажење саме буржоаско-демократске револуције.