Вишак производа () је концепт који је развио Карл Маркс у својој критици политичке економије. Грубо говорећи, то су додатна добра произведена изнад количине која је потребна да би заједница радника преживела на свом тренутном животном стандарду. Маркс је први пут почео да разрађује своју идеју о вишку производа у својим белешкама из 1844. године о делу Елементи политичке економије Џејмса Мила.Karl Marx, Early writings. Harmondsworth: Penguin Books, 1975, стр. 274f. или: Marx Engels Collected Works, Vol. 3 (Moscow: Progress Publishers, 1975), стр. 225f.
Појмови „вишак производа” дуго су се користили у економској мисли и трговини (посебно од стране физиократа), али у делима Капитал, Теорије о вишку вредности и Грундрисе, Маркс је овом концепту дао централно место у свом тумачењу економске историје. Данас се овај концепт углавном користи у марксистичкој економији,Ron Stanfield, The economic surplus and neo-Marxism; Howard, M.C. & King, J.E. (2001). „Ronald Meek and the rehabilitation of surplus economics”, у: S.G. Medema & W.J. Samuels (eds), Historians of Economics and Economic Thought, London: Routledge, 185-213; Mahesh C. Regmi, The state and economic surplus : production, trade, and resource-mobilization in early 19th century Nepal; John B. Davis (ed), The economic surplus in advanced economies. Aldershot: Elgar, 1992; Anders Danielson, The economic surplus : theory, measurement, applications. Westport, Connecticut: Praeger, 1994. политичкој антропологији, културној антропологији и економској антропологији.Maurice Godelier, Perspectives in Marxist Anthropology.
Чест превод немачке речи „” као „вишак” чини термин „вишак производа” помало непрецизним, јер говорницима сугерише да је производ на који се мисли „неискоришћен”, „непотребан” или „сувишан”, док најтачније преведено „” значи „више” или „додатно” — стога се „” заправо односи на додатни производ који је створен. На немачком језику термин „” најбуквалније значи додата вредност, као мера нето производње (иако у Марксовој специфичној употреби означава вишак вредности добијен употребом капитала, тј. односи се на нето додатак вредности капитала који се поседује).
Класична економија У Теоријама о вишку вредности, Маркс каже да је у класичној економији „вишак” означавао вишак бруто прихода над трошковима, што је имплицирало да је вредност продате робе била већа од вредности трошкова укључених у њену производњу или снабдевање. Тако се могао „направити новац”. Вишак је представљао нето додатак залихама богатства. Централно теоријско питање тада је било објаснити врсте утицаја на величину вишка, или како је вишак настао, пошто је то имало важне последице по средства доступна за реинвестирање, пореске намете, богатство нација и (посебно) економски раст.Ronald L. Meek, The concept of surplus in the history of economic thought from Mun to Mill. Phd Dissertation, University of Cambridge, 1948, стр. 2f.; Heinz D. Kurz, „The Surplus Interpretation of the Classical Economists.” У: Warren J. Samuels et al., A Companion to the History of Economic Thought. Oxford: Blackwell, 2003, стр. 167-183.
Ово је теоријски било збуњујуће питање, јер се понекад чинило да вишак настаје паметним трговањем већ постојећим средствима, док се у другим случајевима чинило да вишак настаје јер се у производњи додаје нова вредност. Другим речима, вишак би могао настати на различите начине, и неко би се могао обогатити било на рачун неког другог, било стварањем више богатства него што је раније постојало, или комбинацијом та два. Ово је покренуло тежак проблем како се онда може осмислити систем за израчунавање бруто и нето прихода и расхода како би се проценила само вредност новог додатног богатства које је земља створила. Вековима је о томе било мало сагласности, јер је сваки ривалски економиста имао своју теорију о стварним изворима стварања богатстваIsaak Illich Rubin, A History of Economic Thought. London: Ink Links, 1979. — чак и ако би се могли сложити да вредност производње мора бити једнака збиру новог прихода који она ствара за произвођаче.
Политичка економија првобитно је сматрана „моралном науком”, која је произашла из моралних и правних двосмислености самих трговинских процеса.James E. Alvey, „An introduction to economics as a moral science”. Oakland, Calif.: The Independent Institute, Working Paper #15, 12. 1999. Било је аналитички тешко направити корак од прихода појединаца, чији је непосредни извор био прилично очигледан, ка разматрању прихода група, друштвених класа и нација.Frits Bos, „Three centuries of macro-economic statistics”. Eagle Economic & Statistics Working Paper, 2011-02. Некако је морао бити осмишљен „систем трансакција” који приказује укупну продају и куповину, трошкове и приходе, али како је тачно тај систем састављен могло се умногоме разликовати, зависно од тога „из чије перспективе” су трансакције посматране. Физиократска школа, на пример, веровала је да све богатство потиче од земље, а њихов систем друштвеног рачуноводства био је дизајниран да то јасно покаже.Ronald L. Meek, The Economics of Physiocracy: Essays and Translations. London: Allen & Unwin, 1962 и Ronald L. Meek, Quesnay's Tableau Economique, London: Macmillan, 1972 (са Margaret Kuczynski).
Марксова дефиниција
У Капиталу и другим списима, Маркс дели нови „друштвени производ” радног становништва (ток укупне производње нових производа друштва у одређеном временском интервалу) на нужни производ и вишак производа. Економски гледано, „нужни” производ односи се на излаз производа и услуга потребних за одржавање популације радника и њихових издржаваних лица на преовлађујућем животном стандарду (ефективно, њихов укупни трошак репродукције). „Вишак” производа је све што се произведе преко тих потрепштина. Социјално гледано, ова подела друштвеног производа одражава одговарајуће захтеве које радничка класа и владајућа класа постављају на новонастало богатство.
Строго говорећи, међутим, таква апстрактна, општа разлика представља поједностављење из најмање три разлога.
Друштво обично мора задржати део новог друштвеног производа у резерви у било ком тренутку. Ове резерве (понекад зване „стратешке залихе”) по дефиницији обично нису доступне за тренутну дистрибуцију, већ се на неки начин складиште, а ипак су неопходан услов за дугорочни опстанак. Такве резерве морају се одржавати, чак и ако се не производи никакав други вишак у односу на тренутне потребе, и стога се могу сматрати сталним трошком репродукције, посматрано током дужег временског интервала, а не као прави вишак. Додатни фактор који компликује ситуацију је раст становништва, јер растућа популација значи да се мора произвести „више производа” искључиво ради обезбеђивања опстанка тог становништва. У примитивним друштвима, недовољна производња једноставно значи да ће људи умрети, али у сложеним друштвима стално „производити више” је физички неопходно за одржавање растуће популације (ово признаје Маркс у Капиталу, том III, поглавље 48, где пише: „Одређена количина вишка рада потребна је као осигурање од несрећа, и за неопходну и прогресивну експанзију процеса репродукције у складу са развојем потреба и растом становништва, што се из угла капиталисте назива акумулацијом”). У било ком тренутку, део одраслог радно способног становништва уопште не ради, али и ти људи морају некако бити издржавани. У мери у којој за своје одржавање не зависе директно од произвођача нужног производа, они морају бити издржавани из заједничких или државних ресурса, или на неки други начин.
Концепт друштвеног вишка производа на први поглед делује веома једноставно и јасно, али за друштвене научнике он је заправо прилично сложен. Многе сложености се откривају када покушају да измере вишак производа дате економске заједнице.Anwar Shaikh & Ergutul Ahmet Tonak, Measuring the Wealth of Nations: The Political Economy of National Accounts, Cambridge University Press 1994.
Употреба
Приликом производње, људи морају континуирано одржавати своја средства, замењивати средства и трошити ствари, али такође могу стварати више од тих захтева, под претпоставком довољне продуктивности рада.Martin Orans, „Surplus”, у Human Organization, Vol. 25, 1966, стр. 24-32.
Овај друштвени вишак производа може бити:
уништен или протраћен чуван у резерви или гомилан потрошен размењен или на други начин пренесен другима или од других реинвестиранErnest Mandel, Marxist economic Theory, Vol. 1 (London: Merlin, 1968), поглавље 1.
Тако би се, на пример, вишак семена могао оставити да иструли, складиштити, појести, заменити за друге производе или посејати на новим пољима.Charles Woolfson, The Labour theory of Culture: A Re-examination of Engels's Theory of Human Origins. Али ако, на пример, 90 људи поседује 5 врећа жита, а 10 људи поседује 100 врећа жита, било би физички немогуће да тих 10 људи само искористи сво то жито — највероватније би га или разменили, или запослили друге људе да га узгајају. Пошто је 5 врећа жита недовољно за 90 људи, вероватно је да би тих 90 људи било спремно да ради за 10 људи који поседују више жита него што могу да потроше, како би добили нешто додатног жита.
Економски раст Ако се вишак производа једноставно чува у резерви, протраћи или потроши, не долази до економског раста (или проширене економске репродукције). Тек када се вишак размени и/или реинвестира постаје могуће повећати обим производње. За већи део историје урбане цивилизације, вишак хране био је главна основа вишка производа, било да се присвајао путем трговине, данка, опорезивања или неким другим методом.Robert J. Wenke, Patterns in Prehistory.
Вишак рада У марксизму, постојање „вишка производа” нормално претпоставља способност обављања вишка рада, тј. додатног рада изнад оног који је неопходан за одржавање директних произвођача и њихових издржаваних чланова породице на постојећем животном стандарду. У Капиталу, том 1, поглавље 9, одељак 4, Маркс заправо дефинише капиталистички вишак производа искључиво кроз однос између вредности нужног рада и вишка рада; у сваком тренутку, овај вишак производа смештен је истовремено у новцу, роби (добрима) и правима на радне услуге, и стога није само „физички” вишак производа (залиха додатних добара).
Економија времена Према Марксовом виђењу, како он то изражава у делу Грундрисе, сва економизација своди се на економију људског радног времена.„Што мање времена друштву треба да произведе пшеницу, стоку итд., то више времена добија за другу производњу, материјалну или духовну. Баш као и у случају појединца, многострукост његовог развоја, његовог уживања и његове активности зависи од уштеде времена. Економија времена, на ово се коначно своди свака економија. Друштво исто тако мора да распоређује своје време на сврсисходан начин, како би постигло производњу адекватну својим укупним потребама; баш као што појединац мора правилно да распореди своје време како би стекао знање у правим размерама или како би задовољио различите захтеве своје активности.” — Карл Маркс, Грундрисе, Свеска 1, октобар 1857. Што је људска продуктивност већа, то више времена има — потенцијално — да се произведе више него што је неопходно да се једноставно репродукује становништво. Алтернативно, то додатно време може се посветити слободном времену, али ко добија слободно време, а ко мора да ради додатни посао, обично је снажно под утицајем преовлађујућих односа моћи и морала, а не само економије.
Људске потребе Последица повећања богатства у друштву, са растућом продуктивношћу, јесте то да се људске потребе и жеље шире. Тако, како се вишак производа повећава, нужни производ по особи се такође повећава, што обично значи повећање животног стандарда. У овом контексту, Маркс прави разлику између физичких минималних захтева за одржавање људског живота и морално-историјске компоненте зараде од рада.
Ова разлика је, међутим, помало варљива из неколико разлога: