Неонационализам, или нови национализам, јесте идеологија и политички покрет изграђен на основним карактеристикама класичног национализма. Развио се до свог коначног облика применом елемената са реакционарним карактером, насталих као реакција на политичке, економске и демографске промене које су дошле са глобализацијом током другог таласа глобализације осамдесетих година 20. века.
Неонационализам се повезује са неколико позиција као што су десни популизам, антиглобализам, нативизам, протекционизам, противљење имиграцији, исламофобија у земљама где муслимани нису већина, и евроскептицизам, где је применљиво. Уз глобализацију и идеју јединствене нације, неонационалисти виде проблеме идентификације и угрожених идентитета. Они позивају на заштиту симболичког наслеђа, попут уметности и народних традиција, што је такође карактеристично за културни национализам.
Посебно значајни изрази новог национализма укључују гласање за Брегзит на референдуму у Уједињеном Краљевству 2016. године и избор Доналда Трампа за председника Сједињених Америчких Држава 2016. године. Неколико неонационалистичких политичара дошло је на власт или су остварили запажене резултате током 2010-их и 2020-их година, међу којима су Ђорђа Мелони у Италији, Марин ле Пен у Француској, Родриго Дутерте и Бонгбонг Маркос на Филипинима, и Жаир Болсонаро у Бразилу.
Порекло Неонационализам се сматра паневропским феноменом у западној Европи. Има своје корене у периоду након Хладног рата и променама које је трећа фаза глобализације донела западноевропским државама. Интеграција и проширење Европске уније изазвали су низ економских, социјалних и политичких промена које су довеле до несигурности на индивидуалном и колективном нивоу. Јачање Европске уније кроз проширење чланства и референдуми о Европском уставу формирали су идеју о транснационалној квази-држави и глобалној нацији под либералном демократијом као једином политичком идеологијом која управља том транснационалном државом. Након што је одбачен референдум о Споразуму о успостављању Устава за Европу, пренос националног суверенитета на Европску унију неонационалисти су видели као стратешки чин усмерен на акумулацију моћи која поткопава национални суверенитет држава и њихово право на самоопредељење.
Спољни фактори Драматични догађаји који су обележили исламски свет осамдесетих година 20. века, попут Иранске револуције, означили су почетак повећане имиграције ка западноевропским државама. Проблеми са којима су се имигранти суочавали у вези са доласком, смештајем и интеграцијом у домаће друштво државе домаћина мотивисали су реструктурирање политичке агенде и прилагођавање политика које су интегрисале различитост имиграната. Укључивање „страних принципа” поред традиционалних елемената који чине карактер државе домаћина као критеријума за креирање политике довело је до осећаја претње код неонационалиста. Овај процес је уоквирен као „исламизација” и претворен је у објашњавајући фактор за специфично одбрамбено колективно понашање.
Сукоби и насиље који су уследили након политичке дестабилизације у појединим државама са већинским муслиманским становништвом довели су до категоризације ислама као религије са антидемократским и антимодерним карактером који се коси са западном либералном демократијом. Након напада 11. септембра, оваква слика ислама постала је доминантна. Перципирани осећај „исламске претње” модерној европској култури резултирао је порастом националне свести и поноса у погледу културе и фолклора, као и потребом за заштитом националног културног идентитета.
Корени у национализму Неонационализам је наследник класичног национализма. И националисти и неонационалисти виде нацију као једну породицу, али се разликују по критеријумима припадности. Националисти државу и нацију посматрају као породицу чији су чланови нераскидиво повезани на основу етничке, расне, генетске, религијске или културне хомогености као критеријума припадности. Насупрот њима, неонационалисти узимају историјску повезаност као главни фактор за додељивање чланства националној породици, што их чини суштински другачијим од њихових претходника у смислу инклузивности.
Преглед и карактеристике Пишући за Политико, Мајкл Херш је описао нови национализам као „огорчено популистичко одбацивање статуса кво који су глобалне елите наметнуле међународном систему од завршетка Хладног рата, а за који су гласачи са нижим приходима — сасвим разумљиво — одлучили да је неправедан.” Мајкл Брендан Дохерти је у часопису Д вик написао да је нови национализам „широка нативистичка побуна” против политике након Хладног рата коју је дуго „карактерисала ортодоксија слободне трговине, неговање услужне економије, неолиберални трговински аранжмани и либерализоване имиграционе политике.” Професор политичких наука Ејрикур Бергман дефинише неонационализам као специфичну врсту нативистичког популизма.
Економист је у новембру 2016. писао да „нови националисти јашу на таласу обећања о затварању граница и враћању друштава у прошлу хомогеност.” Кларенс Пејџ је у новинама Лас Вегас сан написао да је нови неоплеменски национализам прокључао у европској политици, а у мањој мери и у Сједињеним Државама, од финансијске кризе 2008. године. У Д вику, Рајан Купер и истраживачи из Центра за економску политику и истраживања повезали су десничарски популизам 21. века са Великом рецесијом. Према харвардском политичком теоретичару Јаши Монку, „економска стагнација међу белцима ниже и средње класе [била је] главни покретач пораста национализма широм света.” Према научнику из области религије Марку Л. Мовсијану, нови национализам „супротставља националну државу наднационалним, либералним режимима попут ЕУ или НАФТА-е, а локалне обичаје и традиције, укључујући религиозне традиције, туђим, спољним трендовима.”
Дејвид Брог и Јорам Хазони су у часопису Нашонал ривју написали да неки конзервативци посматрају нови национализам повезан са Брегзитом, Родригом Дутертеом и Доналдом Трампом као издају конзервативне идеологије, док га они сами виде као „повратак”. Према конзервативном коментатору Џони Голдбергу, национализам повезан са Трампом „заправо је тек нешто више од бренда за генеричку белачку политику идентитета.”
Пишући за Д вик, Дејмон Линкер је идеју да је неонационализам расистички назвао „бесмислицом” и наставио тврдњом да је „склоност прогресиваца да га описују искључиво као 'расизам, исламофобију и ксенофобију' — заправо жеља да се делегитимизује било каква партикуларистичка везаност или облик солидарности, било националне, језичке, верске, територијалне или етничке природе.”
Што се тиче новог национализма, Економист је рекао да „г. Трамп мора схватити да ће се његове политике одвијати у контексту љубоморног национализма других земаља” и назвао је сам национализам „клизавим концептом” којим је „лако манипулисати”. Такође су више пута упоређивали етнички национализам и грађански национализам, и наговестили да би нови национализам могао постати „гневан” и тежак за контролу, наводећи кинески национализам као пример.
Повезани политичари, странке и догађаји Бразил
Председник Бразила Жаир Болсонаро из Либералне партије описан је као водећи нови националиста. Болсонарова идеологија и политика биле су под снажним утицајем његовог саветника, националистичког мислиоца Олава де Карваља.
Кина
Концепт генералног секретара Комунистичке партије Кине Си Ђинпинга о „Кинеском сну” описан је као израз новог национализма. Његов облик национализма наглашава понос према историјској кинеској цивилизацији, прихватајући учења Конфучија и других древних кинеских мудраца, те тако одбацује антиконфучијанску кампању Мао Цедунга. Неоконфучијански научник Чен Минг описао је промену идеологије Комунистичке партије Кине као прелазак „са авангардне партије пролетаријата на авангардну партију кинеске нације”, и „са комунистичке утопије на национално препород кинеске нације”.
Египат Египатски председник Абдел Фатах ел Сиси (који је ступио на дужност 2014) и Партија будућности нације описани су као неонационалистички.
Мађарска Мађарски премијер Виктор Орбан (на функцији од 1998. до 2002. и од 2010. до 2026), лидер тада владајуће странке Фидес, описан је као нови националиста.
Индија
Индијски премијер Нарендра Моди (ступио на дужност 2014) и његова Индијска народна партија (БЈП) називани су неонационалистичким. Моди је био волонтер у организацији Раштрија Свајамсевак Санг (РСС), верско-друштвено-културној добровољачкој организацији са којом је БЈП повезана, а за коју се такође наводи да заговара неонационалистичку идеологију. Модијеве националистичке кампање водио је стратег БЈП-а Амит Шах, који тренутно обавља функцију министра унутрашњих послова Индије (од 2019) и често је истицан као потенцијални наследник Модија на месту премијера.
Јоги Адитјанат, главни министар индијске државе Утар Прадеш (од 2017), такође је идентификован као неонационалиста. И он је спомињан као будући премијер земље.
Израел
Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху (на функцији 1996–1999, 2009–2021 и од 2022), лидер партије Ликуд, описан је како промовише нови национализам, као и да води спољну политику блиских веза са другим неонационалистичким лидерима, укључујући Трампа, Орбана, Салвинија, Путина, Модија, Болсонара, Дутертеа и Сисија.
У 2019. години, Нетанјаху је склопио политички савез са ултранационалистичком Унијом десничарских партија.
Италија
Италијански премијер Ђузепе Конте (на функцији 2018–2021), шеф популистичке коалиције Влада промена, а посебно бивши потпредседник Владе и министар унутрашњих послова те лидер Лиге Матео Салвини (2018–2019), често су описивани као нови националисти. Док је био на функцији, Салвинија су неки медији описивали као најмоћнијег политичара у земљи и као „де факто премијера”. У августу 2019, Салвини је поднео предлог за изгласавање неповерења коалиционој влади, тражећи нове изборе како би преузео „пуну власт”, али је Конте формирао нову владу између Покрета пет звездица (М5С) и Демократске партије (ПД). На челу тог новог кабинета, Конте је ублажио своју неонационалистичку реторику.
На општим изборима у Италији 2022. године, неонационалистичка партија Браћа Италије постала је странка са највећим бројем гласова, а њена лидерка, Ђорђа Мелони, постала је нова премијерка 22. октобра 2022. године, ставши на чело владе која је описана као најдесничарска у Италији од 1945. године.Italy elects most far-right government since WWII. CNN, YouTube
Јапан
63. премијер Јапана Шинзо Абе (на функцији 2012–2020), члан крајње десничарске организације Нипон Каиги, промовисао је идеје новог национализма, као и његова Либерално-демократска партија Јапана, коју је предводио.
Мексико Мексички председник Андрес Мануел Лопез Обрадор (2018–2024) описан је као неонационалиста, а медији су га често називали „мексичким Доналдом Трампом”.
Пакистан Бивши пакистански премијер Имран Кан (2018–2022), лидер тада владајућег Пакистанског покрета за правду, упоређиван је са Доналдом Трампом и описиван као неонационалистички популиста током свог мандата.
Филипини
Председник Филипина Родриго Дутерте (2016–2022) описан је као нови националиста. Његова партија ПДП-Лабан прихватила је филипински национализам као своју платформу. Земља такође политички има репутацију државе која нагиње „крајњој десници”. За Бонгбонга Маркоса, изабраног на председничким изборима 2022. године, очекује се да ће владати у континуитету са Дутертеом, уз још више десничарски настројену агенду.
Пољска Конфедерација слобода и независност главна је политичка коалиција у Пољској која промовише нови национализам, посебно њен део Национални покрет. Ту је и неофашистички Национално-радикални покрет (Narodowe Odrodzenie Polski) који промовише оштру антиглобалистичку, антиимигрантску и антилибералну агенду.
Русија