Чланак о тајном људском обавештајном раду () бави се функцијама унутар ове дисциплине, укључујући шпијунажу и активну контрашпијунажу.
Овај чланак се бави оперативним техникама тајног људског обавештајног рада, такође познатим као „занат” (енгл. ). Примењује се на тајне операције за шпијунажу и тајну фазу пре директне акције (ДА) или неконвенционалног ратовања (НР). Извори у тајном људском обавештајном раду у одређеним тренуцима делују као локални водичи за специјално извиђање (СИ).
Многе од ових техника су важне у контраобавештајном раду. Особље за дефанзивни контраобавештајни рад мора да препозна шпијунажу, саботажу и слично, у процесу. Специјалисти за офанзивни контраобавештајни рад могу их користити против страних обавештајних служби.
Иако директну акцију и неконвенционално ратовање могу спроводити националне војне или паравојне организације, Ал Каида и сличне недржавне милитантне групе изгледа користе знатно другачију структуру тајног ћелијског система за команду, контролу и операције у поређењу са онима које користе националне снаге. Ћелијски системи еволуирају ка децентрализованијим моделима, понекад јер су омогућени новим облицима електронских комуникација.
Овај чланак се првенствено бави сопственим средствима (агентима). Погледајте двоструки агент за додатне информације о непријатељским изворима које је земља преокренула на своју страну.
Особље и вештине у станици за тајне ХУМИНТ операције Овај опис је заснован на страној обавештајној служби „земље Б”, која делује у и против „земље А”. Такође може укључивати операције против недржавних организација које делују у „земљи Б”, са или без подршке „земље Б”. Може обухватати и офанзивни контраобавештајни рад против средстава „земље Д” која делују у „земљи Б”.
Основна структура овде може бити релевантна за домаћу службу која делује против ненационалне групе унутар њених граница. У зависности од правног система земље, могу постојати значајна или врло мала ограничења за домаћи ХУМИНТ. Најосновније питање биће да ли је циљ кривично гоњење или заустављање операција. Обично ће кривично гоњење бити примарни циљ против група које се баве дрогом и ропством, док је разбијање њихових операција секундарни циљ. Ови приоритети, међутим, могу се обрнути када се ради о терористичким групама.
Ако постоје одвојене организације са дипломатским и незваничним покрићем, могу постојати два шефа. Довољно велике станице могу имати неколико независних, изолованих група.
Опис Совјетска терминологија Америчка терминологија Официри са дипломатским имунитетом Дипломатско покриће, уз нагласак да је ГРУ претпостављао да држава домаћин сматра све војне аташее обавештајним официрима, али да неке дипломате заиста могу бити дипломате. Дипломатско покриће Јавна повезаност са државом службе, али без дипломатског имунитета Цивилно покриће (нпр. новинска агенција ТАС, трговинска или научна делегација) Ретко се користи. Особљу са искуством у Мировном корпусу и одређеним другим организацијама забрањен је обавештајни рад. Покриће новинара, које је у опадању, сада се ретко користи. Без повезаности са владом државе домаћина Илегалац (обично са лажним идентитетом) Незванично покриће (НЗП). Може да користи право име или не, али често има измишљену биографију.
Станица под дипломатским покрићем Нације се разликују по томе колико добро бирају да сакрију све, део или ниједног од својих обавештајних службеника под плаштом дипломатског имунитета. Често је барем једна особа позната држави домаћину, како би постојао канал комуникације који се може негирати. Ако су нације савезници, многи обавештајни службеници могу бити познати и активно сарађивати.
За одређене дипломатске титуле често се претпостављало да су послови покрића. У Уједињеном Краљевству, „официр за пасошку контролу” био је, у већини случајева, обавештајна позиција. Данас може бити збуњујуће то што неки официри за пасошку контролу заправо контролишу пасоше. Код других земаља, „аташе за културу” је често био посао покрића, иако је, опет, могао бити легитиман. Обавештајни официр са покрићем аташеа за културу могао би се ипак бавити неким културним активностима. Шеф станице или резидент. Може постојати и више шефова ако „земља Б” има и војни и цивилни људски обавештајни рад. Недавно су САД консолидовале војни и цивилни рад у Националну тајну службу. Русија вероватно још увек одваја војни ГРУ (Г. У.) и цивилну СВР, а КГБ, претходник СВР из совјетске ере, водио је и илегалне и легалне резидентуре. Оперативни официр, такође познат као официр за везу са агентима: сарађује са локалним агентима или вођама локалне агентске подмреже. Израелски Мосад њих назива кацама. Официр за управљање прикупљањем (официр за извештаје, обавештајни официр): врши прелиминарну категоризацију и организацију извештаја. Може бити административни шеф. Особље за комуникације и шифровање Возачи и стражари Официр за оперативно циљање: не користи се увек. Може бити више фокусиран на агенте за приступ и регрутовање, предајући регрутоване агенте официрима за везу. Може донети одлуку о коришћењу не-ХУМИНТ прикупљања, као што је СИГИНТ са седиштем у амбасади. Специјалисти за техничко прикупљање (нпр. Специјална служба за прикупљање САД, заједничка операција НСА и ЦИА)
Станице под званичним, али недипломатским покрићем Средњи приступ подразумева да официри јасно раде за своју земљу, али без дипломатског имунитета и са улогом покрића која не сугерише одмах обавештајну припадност. На пример, совјетски ГРУ је покривао неке обавештајне официре преко новинске агенције ТАС, или као део трговинске или техничке мисије, па чак и као дипломате. Ово последње може изгледати изненађујуће, али то је било под претпоставком ГРУ-а да ће се за војне аташее увек претпостављати да су обавештајни официри, али да би чланови цивилног дела амбасаде заправо могли бити дипломате, а не обавештајци.
Социјалистичком СССР-у је, наравно, било лакше да додељује људе државним агенцијама. Западна осетљивост обично је много већа у вези са коришћењем, на пример, новинарског покрића. САД су изричито забраниле било какав однос између обавештајне службе и Мировног корпуса.
Америчка војна обавештајна доктрина забрањује ХУМИНТ специјалисти да се представља као: Лекар, медицински техничар или било која друга врста медицинског особља. Било који члан Међународног комитета Црвеног крста (МКЦК) или његових филијала. Таква варка представља кршење уговорних обавеза. Капелан или свештеник. Новинар. Члан цивилне владе, као што је члан парламента.
Пример цивилног покрића за америчког официра укључивао је немачку избеглицу, под псеудонимом „Стефан Халер”, који је имао широка интересовања и посебне вештине у математици и физици, као и знање матерњег језика. Његова јавна улога, 1949. године, била је управљање програмом који је плаћао субвенције немачким научницима, што је био део ширег програма ускраћивања немачких талената Совјетима. Првобитно је био стациониран у Пфорцхајму у (Западној) Немачкој.
Током две године у Пфорцхајму, са добро успостављеним покрићем, прикупљао је политичке и научне обавештајне податке од научника, али и Немаца које је познавао у политичким круговима пре емиграције. Године 1951. преселио се у Берлин, управљајући укупним „операцијама против научних мета у Источној зони Немачке”, док је и даље водио програм субвенција. Његов нови рад укључивао је подстицање на пребег кључних стручњака који су радили за Совјете. Сматран је мајстором свог заната: Није постао непажљив или уображен због успеха. Овде је остао педантан занатлија. Пре него што би испитао извор, савладао би тему о којој ће се разговарати. Његови агенти осећали су се пријатно не само због његових цигара и пива, већ и због лаког тока комуникације. Није завршавао док не би добио и последњи делић корисних информација. Штавише, никада није пропустио да остане опрезан у потрази за оперативним траговима — потенцијалним агентима, контраобавештајним индикаторима, могућностима за пропаганду. Када би Халер завршио, више није било питања која је требало поставити. И иако је гунђао због задатка да то стави на папир, његово извештавање постало је темељно — и више од тога, просветљујуће — јер ретко би пропустио да даје интерпретативне коментаре.
Станице под незваничним покрићем Према речима Виктора Суворова, совјетска реакција на губитак мрежа које су деловале из дипломатских представништава — након што су земље у којима су се налазиле те амбасаде прегажене у Другом светском рату — била је да се акценат стави на „илегалне” (оно што САД називају незваничним покрићем) станице (тј. резидентуре) за ХУМИНТ мреже. Преферирало се да илегалне резидентуре буду на безбедним локацијама, можда код савезника као што су Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Канада.
Совјетске операције биле су строго раздвојене, при чему је принцип „потребно је да зна” (енгл. ) био апсолутно правило. Лекција научена из губитка шпијунских мрежа била је да их треба одржавати малим, делећи их и омогућавајући независно извештавање Центру када се регрутује више агената.
Премештање нових агената у илегалне резидентуре Суворов је објаснио да су нови агенти одвајани од званичних совјетских институција тек након што би се агент компромитовао дајући совјетској обавештајној служби значајну количину тајног материјала, чинећи немогућим за агента да оде у полицију. Одвојени агент тада заузима једну од три улоге: одвојени активни агент, агентска група и агентска резидентура.
Одвојени активни агент Највећи ресурси посвећени су овим агентима, који пружају најважнији материјал. Када централни штаб оцени материјале као довољно вредне, доктрина је да се привремено заустави добијање новог материјала од агента и побољша њихова безбедност као и њихово знање о шпијунском занату. Ова обука се пожељно обавља у трећој земљи, из које агент може или не мора бити премештен у Совјетски Савез. Типично покриће за одсуство агента био би одлазак на одмор или празник.
Агентска група Мање вредна од одвојеног активног агента, али и даље важна, била је агентска група, која је мигрирала од дипломатског или цивилног контакта до унутардржавне илегалне резидентуре, ради директне комуникације са Центром. Вођа такве групе се у совјетској терминологији назива гроповод, и концептуално је једини члан групе који комуницира са Москвом. У стварности, особље за тајне комуникације може бити свесно директног контакта, али новија електроника омогућава вођи да сам управља својим комуникацијама.
Суворов истиче важну чињеницу да се „група аутоматски организује. ГРУ очигледно сматра да су породичне групе које садрже главу породице, његову супругу и децу безбедније и стабилније. Чланови такве групе могу радити у потпуно различитим областима шпијунаже”. Образац постојања група које се саме организују и имају већ постојеће везе, што их чини готово немогућим за инфилтрацију, преживео је ГРУ и уобичајен је у терористичким мрежама.
Агентска резидентура Када ГРУ прикључи једног или више илегалаца (тј. совјетских официра под лажним идентитетом), резидентура се мења из „агентске резидентуре у илегалну резидентуру. Овај процес повећања броја и постепеног самог стварања независних организација наставља се у недоглед”. Суворов користи медицинску метафору карантина дизајнираног да обузда инфекцију како би описао одвајање агената ради побољшања безбедности.
ГРУ је држао одређене официре спремним да одмах пређу у илегални статус у случају да земља домаћин појача безбедност.
Поново, Суворов наглашава да је процес формирања нових илегалних резидентура био совјетска доктрина за наметање раздвајања. Западне земље, посебно оне у опасности од инвазије, имају сличан приступ, мрежу „остави иза себе” (енгл. ). Америчка војна дефиниција, коју користи већина земаља НАТО-а, гласи: Агент или агентска организација основана у датој земљи која ће се активирати у случају непријатељског преузимања или других околности под којима би нормалан приступ био онемогућен.