Анализа лепоте

Анализа лепоте () јесте књига коју је написао уметник и писац из 18. века Вилијам Хогарт, објављена 1753. године. Она описује Хогартове теорије визуелне лепоте и грациозности на начин доступан обичном човеку његовог времена.

„Линија лепоте”

Међу Хогартовим идејама о лепоти истицала се теорија о линији лепоте; кривој линији у облику слова S (змијоликој) која је привлачила пажњу посматрача и изазивала осећај живости и покрета. Анализа лепоте представљала је интелектуално средиште онога што је историчар уметности Ернст Гомбрих описао као Хогартову „сурову кампању против помодног укуса”, а коју је сам Хогарт описао као свој „рат са познаваоцима”.

Шест принципа

У Анализи лепоте Хогарт примењује шест принципа који независно утичу на лепоту. Иако се слаже да ти принципи имају ефекта, он није децидан у погледу њиховог специфичног утицаја. Први принцип лепоте који Хогарт описује јесте прикладност (енгл. fitness), која сама по себи није извор лепоте, али се може описати као њен материјални узрок. Иако је утицај прикладности на укупну лепоту објекта само умерен, она је неопходан узрок. Прикладност не подразумева нужно сврху. Међутим, неисправно имплицирани облици не могу бити извор лепоте. Управо у томе се мора сагледати неопходност прикладности: ако се не узме у обзир, облик се не може лако сматрати лепим.

Други главни принцип лепоте је разноликост (енгл. variety). То је извор лепоте, што нам Хогарт показује супротним појмом „истости”: „истост”, односно недостатак разноликости, вређа чула. „Ухо је једнако повређено једним уједначеним континуираним тоном, као што је око тиме да буде фиксирано за једну тачку или за поглед на мртав зид.”Hogarth, William, The Analysis of Beauty, Ch. 2 Насупрот томе, наша чула налазе олакшање откривањем одређене количине „истости” унутар искуства разноликости.

Трећи појам, правилност (енгл. regularity), схвата се као облик „сложене разноликости”: она нам прија само када сугерише прикладност. Сличан овом појму по ефекту јесте једноставност (енгл. simplicity), која појачава задовољство разноликости тиме што прија оку. Разноликост која изазива доживљај лепог требало би, такорећи, да буде ублажена једноставношћу. С друге стране: једноставност без разноликости у најбољем случају само не изазива незадовољство.

Сложеност (енгл. intricacy) чудан је принцип по томе што не произилази директно из формалног понашања лепог објекта. Хогарт под овим подразумева навику која чини да завршимо у вртложној игри трагања, када део по део откривамо лепоту неког предмета. Сложеност произилази из љубави према тој потрази. Свака потешкоћа у разумевању или схватању објекта повећава задовољство у њеном превазилажењу, како би се потрага наставила. Овде постоји директна веза са линијом лепоте коју Хогарт прописује, дуж које се гради свака слика. Иако је покрет нашег ока сам по себи дискретан, покрет нашег ума прати дуплирани ток линије, главни зрак светлости који се креће заједно са линијом вида. Континуирано кретање нашег ума покреће појам сложености.

Квантитет (енгл. quantity) коначно се повезује са појмом узвишеног, који, када се Хогартова књига појавила, још није био у потпуности издвојен од схватања лепоте. Хогарт стога не говори о узвишености, већ о величини (енгл. greatness). Он препознаје да велика количина има естетски ефекат на посматрача без потребе за разноликим или прикладним обликом. Са овим не треба претеривати, јер би то могло довести до апсурда.

Види још Списак дела Вилијама Хогарта

Референце

Литература

Додатна литература

Спољашње везе

„Водич кроз лепоту из 18. века” на сајту Atlas Obscura

Категорија:Књиге о историји уметности Категорија:Књиге о естетици

Анализа лепоте

Źródło i licencja