десно|upright=1.2|мини|Исусово вазнесење на небо, дело Џона Синглтона Коплија под називом Вазнесење (1775)
Вазнесење Исусово или Вазнесење Христово (у народу познато и као Спасовдан) јесте хришћанско и исламско веровање да се Исус живог тела узнео на небо. Хришћанска доктрина, као што је одражено у главним хришћанским кредоима и конфесионалним изјавама, тврди да се Исус вазнео након свог васкрсења, где је уздигнут као Господ и Христ, седећи са десне стране Бога. Исламска доктрина тврди да се Исус директно вазнео на небо без претходне смрти или васкрсења.
Јеванђеља и други списи Новог завета подразумевају васкрсење и уздизање као један догађај. Вазнесење се „више претпоставља него што се описује”, а само Лука и Дела апостолска садрже директне извештаје о томе, али са различитим хронологијама.
У хришћанској уметности, вазнесење Исуса често се приказује како благосиља земаљску групу испод себе, што означава читаву Цркву. Празник Вазнесења слави се четрдесетог дана након Ускрса, увек у четвртак; неке православне традиције имају другачији календар који касни до месец дана у односу на западну традицију. Лутеранске цркве и Англиканска заједница настављају да обележавају празник Вазнесења. Поједине нонконформистичке цркве, попут Плимутске браће, не обележавају овај празник.
Библијски извештаји
Иако је вазнесење важан члан вере у хришћанству, само Лука и Дела апостолска садрже директне извештаје о њему. У краћем завршетку Јеванђеља по Марку, у Матеју и у Јовану, оно се само подразумева или алудира на њега. Јеванђеља не приказују васкрсење и вазнесење као јасно одвојене у времену. Други списи Новог завета такође подразумевају васкрсење и уздизање као један догађај.
Разне посланице (Римљанима 8:34, Ефесцима 1:19–20, Колошанима 3:1, Филипљанима 2:9–11, 1. Тимотеју 3:16 и 1. Петрова 3:21–22) односе се на вазнесење без прецизирања детаља, изгледајући, као и код Луке и Јована, да га изједначавају са уздизањем Исуса након васкрсења на десну страну Бога.
Вазнесење је детаљно описано у Луки и Делима апостолским, пару дела који се приписује истом аутору, јеванђелисти Луки: Лука 24:51: Исус води једанаест преосталих ученика до Витаније, села на Маслиновој гори, и налаже им да остану у Јерусалиму до доласка Светог духа: „И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. А они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу.” Дела апостолска 1 (Дела 1:1–9): Исус говори ученицима да остану у Јерусалиму и сачекају долазак Светог духа; затим се уздиже од ученика пред њиховим очима, облак га сакрива од погледа, а два човека у белом се појављују да им кажу да ће се он вратити „на исти начин на који сте га видели да одлази на небо”.
Изгледа да Лука и Дела описују исти догађај али представљају прилично различите хронологије, при чему јеванђеље то смешта у исти дан као и васкрсење, а Дела четрдесет дана касније; предложени су различити предлози за решавање ове контрадикције, али ниједан није пронађен задовољавајућим. Према Џејмсу Дану, аутор Дела је одвојио васкрсење и вазнесење да би ставио ограничење на број појављивања након васкрсења, ефективно искључујући искуство преобраћења апостола Павла из bona fide појављивања након васкрсења. Цвип тврди да се првобитно веровало да је Исус био уздигнут својим вазнесењем на небо и сео с десне стране Бога својим васкрсењем све до касног првог века када он тврди да је уздизање одвојено од васкрсења, и померено на коначно вазнесење на небо након његових појављивања на земљи. Други научници примећују да су библијски аутори имали тенденцију да спајају или сажимају различите догађаје и приповедају их као један, што је била књижевна тема виђена у другим древним биографијама ради побољшања тока наратива. Ови научници упозоравају на строго хронолошко читање.
Јованово јеванђеље има три референце на вазнесење у Исусовим сопственим речима: „Нико се није попео на небо осим онога који је сишао са неба, Сина Човечијег” (Јован 3:13); „Шта ако бисте ви [ученици] видели Сина Човечијег како се уздиже тамо где је пре био?” (Јован 6:62); и Марији Магдалени након његовог васкрсења, „Не дотичи ме се, јер се још нисам вазнео Оцу своме...” (Јован 20:17). У првом и другом Исус тврди да је апокалиптични „као Син Човечији” из Данила 7; последњи је збунио коментаторе — зашто би Марији било забрањено да додирује васкрслог али још не вазнесеног Христа, док је Тома касније позван да то учини?
Дужи завршетак Јеванђеља по Марку описује вазнесење, али то може бити каснији додатак оригиналној верзији тог јеванђеља.
Погледи на вазнесење мини|upright|Вазнесење Христово, дело Адријана ван Овербекеа,
Позадина Приче о вазнесењу биле су прилично честе у време Исуса и јеванђелиста, означавајући деификацију значајне особе (обично римског цара), а у јудаизму као показатељ божанског одобрења. Још једна функција небеског успона била је као модус божанског откровења што се огледа у грчко-римским, раним јеврејским и раним хришћанским књижевним изворима, у којима се за одређене појединце са пророчким или откровитељским даровима каже да су доживели небеско путовање током којег су научили космичке и божанске тајне.
Личности познате Јеврејима укључивале би Еноха (из Књиге постања и популарног небиблијског дела званог Књига Енохова); мудраца из 5. века Јездру; Варуха пратиоца пророка Јеремије (из дела званог Друга књига Варухова, у којем се Варуху обећава да ће се вазнети на небо након четрдесет дана); Левија претка свештеника; Учитеља праведности из заједнице у Кумрану; пророка Илију (из 2. Књиге о царевима); Мојсија, који је деификован приласком у рај; и децу Јова, која су према Завештању Јововом узнета на небо након свог васкрсења из мртвих.
Нејеврејски читаоци били би упознати са случајем цара Августа, чије су вазнесење посведочили сенатори; Ромула оснивача Рима, који је, попут Исуса, однесен на небо у облаку; грчког хероја Херакла (Херкула); и других.
Хришћанска теологија У хришћанској теологији, смрт, васкрсење и уздизање Исуса су најважнији догађаји и темељ хришћанске вере. Рани следбеници Исуса веровали су да је Бог оправдао Исуса након његове смрти, што се одражава у причама о његовом васкрсењу, вазнесењу и уздизању. Рани хришћански следбеници убрзо су веровали да је Исус васкрсао као први од мртвих, узет на небо и уздигнут, заузевши место са десне стране Бога на небу, као што је наведено у Апостолском симболу вере: „Вазнео се на небеса, и седи са десне стране Бога Оца Сведржитеља.” Псалам 110 (Псалам 110:1) одиграо је суштинску улогу у овом тумачењу Исусове смрти и појављивања након васкрсења: „Рече Господ Господу мом: седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим.” То је пружило интерпретативни оквир Исусовим следбеницима да осмисле његову смрт и појављивања након васкрсења.
Овакво схватање је сажео теолог Јустус Кнехт који је написао: „Наш Господ је отишао Телом и Душом на небо пред очима Својих апостола, Својом сопственом моћи, да преузме Своју славу, и да буде наш Адвокат и Посредник на небу код Оца. Он се вазнео као Човек, као Глава откупљених, и припремио је боравиште на небу за све оне који следе Његове кораке (Шести члан Симбола вере).”
Космологија мини|лево|Витраж који приказује Вазнесење Христово у цркви Доброг Пастира у Роузмонту, Пенсилванија|500x500px Космологија аутора Луке–Дела одражава веровања његовог доба, која су замишљала троделни космос са небесима горе, Земљом са средиштем у Јерусалиму у средини, и подземним светом доле. Небо је било одвојено од Земље небеским сводом, видљивим небом, чврстом обрнутом посудом где је Божја палата почивала на стубовима у небеском мору. Људи гледајући горе са Земље видели су под неба, направљен од чистог плавог лапис лазулија (Излазак 24:9–10), као што је био и Божји престо (Језекиљ 1:26). Према Џејмсу Дану, „типичан начин размишљања и поглед на свет тог времена условљавао је оно што је стварно виђено и како је бележење таквих виђења било концептуализовано”, и „одлазак на небо могао се замислити само у терминима 'уздизања', буквалног вазнесења”.
У модерним временима, буквално читање прича о вазнесењу постало је проблематично, због разлика између преднаучне космологије Исусовог времена и научног погледа на свет који не оставља место за небо изнад земље. Теолог Џејмс Дан описује вазнесење у најбољем случају као загонетку, а у најгорем као срамоту за доба које више не замишља физичко небо смештено изнад Земље. Слично томе, према речима Дагласа Фароуа са Универзитета Макгил, у модерним временима вазнесење се мање види као врхунац Христове мистерије, а више као „нешто налик срамоти у добу телескопа и свемирских сонди”, једна „идеја [која] призива застарелу космологију”.
Ипак, према Дану, искључиво фокусирање на овај несклад промашује стварну важност Исусовог вазнесења, наиме васкрсење и накнадно уздизање Исуса. Фароу примећује да је већ у трећем веку причу о вазнесењу Ориген читао на мистичан начин, као „уздизање ума радије него тела”, представљајући једну од две основне теологије вазнесења. Стварни проблем је чињеница да је Исус и присутан и одсутан, двосмисленост која указује на „нешто више” у шта Евхаристија даје улаз.
лево|мини|300x300px|Исламска минијатура Исиног вазнесења.
Ислам Иста доктрина поприма друго значење за муслимане: већина исламских учењака сматра да Иса (Исус), претпоследњи пророк ислама, није распет нити васкрсао, већ се његово тело директно узнело.
Литургија: Празник Вазнесења (Спасовдан)
мини|270px|Православни празник Вазнесења (Спасовдан)
Празник Вазнесења је велики празник хришћанске литургијске године, заједно са Христовим Страдањем, Ускрсом, Духовима и Божићем. Спасовдан се традиционално слави шести четвртак након ускршње недеље, четрдесети дан од Ускрса, иако су неке католичке провинције помериле обележавање на следећу недељу како би олакшале обавезу присуствовања миси. Свети Јероним је сматрао да је апостолског порекла, али је у ствари вазнесење првобитно било део Духова (доласка Светог духа), и развијало се као посебна прослава тек полако од касног 4. века надаље. У католичкој традицији почиње тродневним рогацијама (молитвеним процесијама) да се тражи Божја милост, а сам празник укључује процесију са бакљама и заставама која симболизује Христов пут на Маслинову гору и улазак у Небо, гашење ускршње свеће и целоноћно бдење; бела је литургијска боја. Празник је задржан и током Протестантске реформације. Наставља да се обележава у лутеранским, англиканским, методистичким и већини реформатских цркава. Већина источних хришћанских традиција (Православна црква, Оријенталне православне цркве и неке Источне католичке цркве, као и Црква Истока), заснована на Јулијанском календару, има нешто другачије рачунање, које касни и до месец дана у односу на западну традицију. Друге деноминације, попут Плимутске браће и квекера, не славе га јер се не придржавају традиционалног хришћанског календара празника.
Једна од химни за Вазнесење је Christ fuhr gen Himmel.
У хришћанској уметности Вазнесење Исусово било је честа тема у хришћанској уметности. До 6. века успостављена је иконографија вазнесења, а до 9. века сцене вазнесења биле су приказиване на куполама цркава. Рабулино јеванђеље (око 586) укључује неке од најранијих слика вазнесења. Многе сцене вазнесења имају два дела, горњи (небески) и доњи (земаљски). Христ који се уздиже може носити васкршњу заставу са крстом или давати знак благослова десном руком. Гест благосиљања Христа десном руком усмерен је према земаљској групи испод њега и означава да он благосиља читаву Цркву. У левој руци може држати Јеванђеље или свитак, што означава подучавање и проповедање.
Православни приказ вазнесења представља велику метафору за мистичну природу Цркве. На многим источним иконама, Богородица је смештена у центар сцене у земаљском делу приказа, са подигнутим рукама према небу, често у пратњи разних апостола. Приказ земаљске групе која гледа нагоре поклапа се са источном литургијом за празник Вазнесења: „Дођите, уздигнимо се и усмеримо наше очи и мисли високо...”
Маслинова гора и Капела Вазнесења