Hermès International S.A. ( ер-МЕЗ, ), користећи трговачко име Hermès Paris или једноставно Hermès, је француска компанија за луксузну робу основана у Паризу 1837. године од стране Тјерија Ермеса . У то време, специјализовала се за израду седларских производа и опреме за јахача и његовог коња. Компанија се потом проширила на многе друге занате, укључујући кожну галантерију, што је сада њена основна делатност, а затим на свилу, конфекцију, израду сатова, накит, модне додатке и парфимерију . Године 2020, одељење за лепоту је додало шеснаесту пословну линију.
Компанију Хермес и даље контролише породица Хермес, потомци оснивача. Подељена је на три гране, рођаке Дима, Геран и Пуеш, уједињене у холдинг компанији H51. Осим периода 2003-2013, током којег је Патрик Томас био извршни директор, компанијом је увек управљао потомак оснивача Тијерија Хермеса. Фирма данас запошљава око 25.000 људи, укључујући 7.000 занатлија и 15.000 запослених у Француској, где има 60 фабрика и производних погона. У 2024. години, Хермес је остварио продају од 15,2 милијарде евра, са нето приходом од 4,6 милијарди евра.
Историја
Почеци у 19. веку лево|мини|286x286п|Тијери Ермес, оснивач Хермеса Тјери Ермес (Thierry Hermès) рођен је 10. јануара 1801. године у Крефелду, у Немачкој, од француског оца и немачке мајке. Населио се 1829. године у месту Пон-Одемер у Нормандији, познатом по обради коже, где је радио као шегрт у радионици за израду седала и опреме за коње. Након што је постао мајстор свог заната, вратио се у Париз 1837. године и отворио своју прву радионицу у близини цркве Ла Мадлен. Ермес је дизајнирао, израђивао и продавао висококвалитетне узде и другу опрему за коње. Harper’s Bazaar. Освојио је више награда, укључујући златну медаљу на Светској изложби (Exposition Universelle) 1867. године, што му је омогућило приступ престижној клијентели, укључујући и руског цара Николаја II. Ермес је преминуо у Неји-сир-Сену 1878. године.
Године 1880, Тјеријев син, Шарл-Емил Ермес (Charles-Émile Hermès), преузео је управљање компанијом. Преселио је радионицу на адресу 24 rue du Faubourg-Saint-Honoré, где се и данас налази седиште компаније Hermès International. Уз помоћ својих синова, Адолфа и Емила-Мориса, додао је нове производе за јахаче, попут коњских ћебади и свилених плаштева. Harper’s Bazaar. После очеве смрти, браћа су 1902. године основала фирму Hermès Frères. Убрзо затим, Емил-Морис је почео да испоручује седла руском цару и дизајнирао је торбу Haut à Courroies, намењену коњаницима за ношење седла и чизама.
Током Првог светског рата, Емил-Морис је отпутовао у Сједињене Америчке Државе. Инспирисан напретком аутомобилске индустрије, након повратка у Француску применио је знање из седларства, укључујући ручно седларско шивење, у изради луксузног пртљага. Са тог путовања донео је и технологију патента за патент-затварач (zipper), коју је први увео у кожну галантерију и моду. Емил-Морис је добио ексклузивна права за употребу патент-затварача у одећи и кожним производима. Године 1918. представио је прву кожну јакну за голф са патентом, направљену за Едварда, принца од Велса. Патент-затварач је у Француској постао познат као fermeture Hermès („Ермесов затварач“).
Ера Хермес Фререса мини|Оглас Хермес Фререс, 1923 Године 1919, Емил-Морис Ермес откупио је део свог брата и постао једини власник компаније. Компанија се проширила на производњу путних аксесоара, спортске опреме, накита и моде. Године 1922. представљене су прве женске кожне торбе, инспирисане жалбом Емил-Морисове супруге да не може да пронађе торбу по свом укусу. У двадесетим и тридесетим годинама 20. века, дизајнерка Лола Прусак (Lola Prusac) развила је линију одеће прилагођену новим спортовима на плажи и у планинама, што је Ермесову моду приближило космополитској елити. Harper’s Bazaar.
Тридесетих година, у породични посао су ушли Емил-Морисови зетови — Робер Дима (Robert Dumas), Жан Рене Герран (Jean René Guerrand) и Франсис Пиш (Francis Puech). Они су дизајнирали чувену женску торбу са каишевима, која ће касније, педесетих година, постати позната као Kelly торба. Герран је развио пословање у парфимерском сектору, док је Дима био одговоран за развој кожне галантерије и свиле.
Током Другог светског рата, због несташица материјала током немачке окупације, наранџаста боја је постала званична боја куће Hermès. У истом периоду, Емил-Морис Ермес је изабрао цртеж Duc attelé, groom à l’attente уметника Алфреда де Дреа као званични логотип компаније Hermès.
Године 1924, компанија Hermès је успоставила своје присуство у САД и отворила две продавнице ван Париза. Пет година касније, 1929, у Паризу је представљена прва колекција женске високе моде (couture). Тридесетих година 20. века, Hermès је представио неке од својих најпознатијих производа, као што су кожна торба Sac à dépêches из 1935. године и чувени свилени квадратни шалови (carrés) из 1937. године, који су постали нераздвојни део француске културе. Године 1938. колекцији су се придружиле наруквица Chaîne d'ancre и јахачка јакна са комплетом. У том периоду, дизајнери куће почели су да црпе инспирацију из слика, књига и уметничких предмета. Тридесете године такође су обележиле улазак Hermès-а на америчко тржиште, када су се њихови производи појавили у робној кући Neiman Marcus у Њујорку, иако се компанија касније повукла са тог тржишта. Године 1949, када је представљена прва свилена кравата, компанија је лансирала и свој први парфем — Eau d’Hermès.
Од средине тридесетих година, Hermès је сарађивао са швајцарским произвођачем сатова Universal Genève, који је постао први и ексклузивни дизајнер Hermès-ових сатова. Резултат ове сарадње били су мушки хронографи од 18-каратног злата или нерђајућег челика и женски Art Déco сатови од злата, челика или платине. Сви сатови имали су бројчанике потписане „Hermès“ или „Hermès Universal Genève“, док су механизми носили потпис „Universal Genève S.A.“. Ова сарадња трајала је до педесетих година.
Емил-Морис Ермес је своју филозофију пословања сажето описао речима: „кожа, спорт и традиција префињене елеганције“.
Пост-Емил-Морис Ермес Након његове смрти 1951. године, управљање компанијом преузео је његов зет Робер Дима (Robert Dumas), који је блиско сарађивао са другим зетом, Жаном-Ренеом Герраном (Jean-René Guerrand). Дима је увео бројне нове производе — оригиналне торбе, накит и модне додатке — а посебно га је занимала примена свиле у дизајну марама. Средином 20. века производња марама се смањила, али су излози продавнице на rue du Faubourg Saint-Honoré захваљујући уметничкој визији Ени Бомел (Annie Beaumel) постали познати као позорница чаролије, окупљајући међународне познате личности.
Неколико година након што је Жан-Рене Герран 1947. године основао Comptoir Nouveau de la Parfumerie, у Француској су почели да се производе први Hermès парфеми, међу којима и Calèche (1961). Мирис Eau d’Hermès, који је 1951. године креирао Едмон Рудницка (Edmond Roudnitska), асоцирао је на кожну традицију куће Hermès.
Педесетих година, торба Kelly — тада позната као „женска торба са каишевима“ — добила је своје име након што је фотографија глумице и принцезе од Монака, Грејс Кели, са том торбом, објављена у магазину Life и постала светски позната.
Крајем шездесетих година појавиле су се прве колекције женске ready-to-wear моде, које је дизајнирала Катрин де Кароји (Catherine de Károlyi). У том периоду, Hermès је започео своју међународну експанзију, отварајући продавнице широм Европе, Азије и САД.
Пад и обнова мини|Продавница Хермес на Авенији Џорџ V у 8. арондисману Париза, Француска Током седамдесетих година, Hermès је отворио више продавница широм света, али је бележио пад у поређењу са својим конкурентима. Стручњаци из индустрије овај пад приписују политици компаније да искључиво користи природне материјале у својим производима, док су конкуренти користили синтетичке материјале. Међутим, када је дошло до промене тржишних трендова и повратка потрошача природним материјалима, Hermès је поново стекао водећу позицију у индустрији парфема.
Жан-Луј Дима (Jean-Louis Dumas), син Робера Дима-Ермеса, придружио се породичној фирми 1964. године, а 1978. године преузео је вођство компаније и започео период великог развоја. Основao је подружницу за производњу сатова La Montre Hermès у Бијену, у Швајцарској, и купио неколико престижних фирми: John Lobb Bootmaker (енглески произвођач обуће), Saint-Louis (произвођач стакла) и Puiforcat (француски златар). Од осамдесетих година, производња порцелана и посуђа постала је један од кључних сегмената компаније. До 1990. године, Hermès је имао преко 30.000 различитих производа у својој понуди, укључујући нове материјале као што су порцелан и кристал.
Дима је ангажовао дизајнере Ерика Бержеа (Eric Bergère) и Бернара Санза (Bernard Sanz) како би обновили линију одеће. У сарадњи с њима, увео је неочекиване и смеле комаде, као што су јакне за мотористе од питона и фармерке од нојеве коже, које су критичари описали као „сјајнију верзију онога што је Hermès одувек био“. У време када је 1978. године постао директор, годишњи приход компаније износио је око 50 милиона америчких долара, док је до 1990. године достигао 460 милиона долара, захваљујући његовој иновативној стратегији.
Прва велика рекламна кампања компаније, која је приказивала младу девојку у фармеркама са свиленим шалoм, симболично је означила напуштање традиционалних кодова Hermès-а и усмереност ка млађој клијентели.
Године 1984, током лета између Париза и Лондона, разговор између Жан-Луја Дима и глумице Џејн Биркин (Jane Birkin) инспирисао је настанак легендарне Birkin торбе.
Дима је такође ангажовао нове таленте, попут дизајнера Мартина Марђеле (Martin Margiela), како би модернизовао ready-to-wear колекције Hermès-а. У овом периоду компанија је преселила своје радионице и дизајнерске студије у Пантен, предграђе Париза.
Раст мини|Главна продавница Хермеса у згради Принса у Хонг Конгу Године 1989, компанија Hermès постала је командитно друштво (société en commandite par actions), пре него што је четири године касније званично изашла на берзу. У то време, продаја акција изазвала је огромно интересовање — 425.000 акција по цени од 300 француских франака (око 55 америчких долара) биле су претплаћене чак 34 пута.
Жан-Луј Дима је у интервјуу за Forbes изјавио да ће продаја акција помоћи у ублажавању породичних тензија, јер ће омогућити неким члановима породице да ликвидирају своје уделе без „расправа о процени вредности акција међу собом“. Упркос изласку на берзу, породица Hermès је задржала око 80% удела у компанији, што је позиционирало Димаа и породицу на Forbes листу милијардера. Новинарка Мими Томпкинс из U.S. News & World Report описала је Hermès као „један од најбоље чуваних драгуља Париза“. U.S. News & World Report.
У наредним годинама, Дима је смањио број франшизних продавница са 250 на 200, а број продавница у власништву компаније повећао са 60 на 100, како би Hermès имао већу контролу над продајом својих производа. Иако је овај план краткорочно коштао компанију око 200 милиона франака, очекивало се да ће дугорочно донети повећање профита. Са приближно 500 милиона франака за улагање, Hermès је усмерио пажњу на проширење у Азији, нарочито у Кини, где је 1997. године отворена прва продавница у The Peninsula Beijing хотелу. До краја деведесетих, Hermès је наставио смањење броја франшизних продавница, откупљујући их и замењујући сопственим бутицима. Модна индустрија је била изненађена у септембру 1999. године, када је Жан-Луј Дима одлучио да плати 150 милиона франака за 35% удела у модној кући Jean-Paul Gaultier. Крајем двадесетог века, компанија је охрабривала своју клијентелу слоганом „Faites nous rêver“ („Учини да сањамо“), производећи током тог периода уметнички необичне и авангардне наруџбине које су нагласиле креативни идентитет Hermès-а.
2000-те мини|Божићни украси у једној од продавница Хермеса у Мадриду, Шпанија