мини|428x428px|Карта света земаља по њиховом претпостављеном трговинском статусу 2000. године, користећи диференцијацију светског система на земље центра (плаво), земље полупериферије (жуто) и земље периферије (црвено). Засновано на списку из рада Чејс-Дана, Каване и Бруера (2000). Погледати додатак са списком земаља („Table A2”). Неке земље са популацијом мањом од милион становника су искључене из анализе. мини|428x428px|Карта света земаља 1965. године, обојена у „блокове” на основу трговине, војних интервенција, дипломата и споразума:
У теорији светских система, земље центра (или империјални центар) су индустријализоване капиталистичке и/или империјалистичке земље. Земље центра контролишу и извлаче највише користи од ресурса са глобалног тржишта. Обично су препознате као богате државе са широким спектром ресурса и налазе се на повољнијој локацији у поређењу са другим државама. Оне имају јаке државне институције, моћну војску и снажне глобалне политичке савезе. У 20. и 21. веку њих чине Аустралија, Нови Зеланд, Канада, западноевропске земље, Јапан, Уједињено Краљевство и Сједињене Америчке Државе.Margaret L. Andersen, Howard Francis Taylor. Sociology: the essentials. Cengage Learning. 2. 2006. Веза до Google књига. Становништво земаља центра је у просеку убедљиво најбогатије на свету, са најдужим животним веком, највишом стопом писмености, најбољим образовањем и највећим издвајањима за социјалну заштиту на планети.
Земље центра не остају увек трајно у „центру”. Кроз историју света, земље центра су се мењале, а нове су додаване на списак. То су биле азијске, индијске и блискоисточне империје у периоду до 16. века; пре свега средњовековна Индија и Кинеско царство, који су били најбогатији региони на свету све док европске велике силе нису преузеле вођство током раног новог века, иако су главне азијске силе и даље биле веома утицајне у региону. Европа је остала на челу све до 20. века, када су два светска рата била катастрофална за европске економије. Тада су победничке Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез, све до касних 1980-их, постали две хегемонске силе, стварајући биполарни светски поредак током Хладног рата. Године 1991, распад Совјетског Савеза оставио је Сједињене Америчке Државе као једину преосталу светску суперсилу, која се понекад назива и хиперсилом.
Дефиниција Земље центра контролишу и највише профитирају од светског друштвено-економског и политичког система, те су стога оне „центар” светског економског система. Ове земље могу вршити контролу над другим земљама или групама земаља војним, економским и политичким средствима.
У 20. и 21. веку, Аустралија, Нови Зеланд, Канада, западноевропске земље, Јапан, Уједињено Краљевство и Сједињене Америчке Државе сматрају се примерима садашњих земаља центра које имају највише моћи у светском економском систему.
Кроз историју Пре 13. века мини|300px|десно|Пут свиле који се протеже од јужне Европе кроз Арабију, Сомалију, Египат, Персију, Блиски исток, средњу Азију, Индијски потконтинент и југоисточну Азију док не стигне до Кинеског царства (копнени путеви су црвени, водени путеви су плави).
У Азији, Кинеско царство се сматрало „Средњим краљевством” и контролисало је регион. Два царства су комуницирала и трговала путем Пута свиле, који је добио име по обимној трговини кинеском свилом.Wood, F. The Silk Road: Two Thousand Years in the Heart of Asia. стр. 36 Период империјалне Кине трајао је више од два миленијума, повезујући древну и модерну историју. Иако су се кинеске династије или царства уздизале и падале током тих векова, укључујући и периоде сукоба и ратова, империјална Кина је опстала са изузетном постојаношћу. Карактеристике свих кинеских царстава биле су њихова велика размера и разноврсност њихових народа.
Првобитно настала као лабава колекција различитих ентитета у којима се говорило хан кинеским језиком током периода зараћених држава, ратови за уједињење државе Ћин довели су већи део Хуасја царства у једну јединствену династију, успостављајући Ћин као прву империјалну династију 221. године пре нове ере, године када је основано прво Кинеско царство. Империјална Кина наставила је да се шири чак и након пада династије Ћин, при чему се Династија Хан ширила на север, југ и запад. Током династије Танг четири века касније, Кина је остварила златно доба у погледу своје економске, војне и политичке моћи. Територија Танга обухватала је средњу Азију, североисточну Азију и делове југоисточне Азије, све док се династија није окончала након Ан Лушанове побуне у 8. веку нове ере. Империјална Кина означила је свој препород под монголском династијом Јуан, када су инкорпориране територије унутрашње Азије попут Тибета и Монголије. Династија Ћинг, основана три века након пада династије Јуан, поставила је темеље већини модерних граница Кине својим поновним ширењем у унутрашњу Азију.
Све до 13. века средњовековна Индија, често називана „Велика Индија”, ширила је свој верски, културни и трговачки утицај на огромне азијске регионе, од Персије и средње Азије до Камбоџе, Индонезије, Малајског архипелага и Шри Ланке. Са будизмом и хиндуизмом, двема од најраспрострањенијих религија у Азији и свету уопште, које су тамо настале, културни утицај Индије проширио се широм Азије. Значајан пример је империјална Кина, где је будизам постао истакнута религија. Санскрит је био истакнути научни језик у свим југоисточним краљевствима све до 10. века нове ере. Ангкор Ват у Камбоџи, највећи храмски комплекс на свету, првобитно је био хиндуистички храм, а касније је претворен у будистички манастир.
Од средњег до раног новог века
Монголско царство
мини|300px|десно|Ширење Монголског царства (1206–1368)
Pax Mongolica је посебно важан период који је почео 1206. године и завршио се, према контрадикторним изворима, између касног 14. и раног 15. века. Трговина током овог периода попримила је заиста мултиконтиненталну димензију, успостављене су ефикасне и безбедне трговачке руте, а појавила су се и многа модерна правила трговине. Монголско царство је било највеће континуирано царство у историји света. Протезало се од средњовековне Кине на истоку све до евроазијске степе, заузимајући велике делове средње Азије, Блиског истока и Индијског потконтинента.O'Brien, P.K. .
Многи трговачки путеви пролазили су кроз монголске територије, иако нису били најлакши за путовање, због суровог азијског терена. Ипак, привукли су многе трговце, јер су ови путеви били релативно јефтини и безбедни за путовање.Abu—Lughod, J.L. Before European Hegemony: The World System A.D. 1250—1350 стр. 154 Монголи су контролисали своје територије војном силом и опорезивањем. У многим бившим регионима Монголског царства, њихова владавина се и данас памти као брутална и деструктивна. Ипак, неки тврде да су током монголске владавине направљена многа економска и културна побољшања.
Арапска и блискоисточна царства
мини|300px|лево|Територијални опсег Османског царства 1875. године, непосредно пре Велике источне кризе
Османско царство, које је настало 1299. године, брзо је постало сила на коју се морало рачунати. До 1450. године, Османско царство је заузело територију која повезује Црно и Средоземно море. Упркос томе што је трајало три пута дуже од Монголског царства, Османско царство никада није постало ни приближно толико пространо.Finkel, C. Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire, 1300—1923 стр. 3
Арапска трговина робљем снабдевала је рана муслиманска освајања широм арапско-муслиманског света од 7. до 20. века, достижући врхунац у 18. и 19. веку. Овај термин, који обухвата арапско-муслиманску трговину робљем, симетричан је са термином „западна трговина робљем”, који се односи на триангуларну трговину на западним обалама Африке која је снабдевала европску колонизацију Америке, и која укључује атлантску трговину робљем.
мини|upright=0.8|Фотографија дечака роба у Занзибарском султанату: Арапска казна за мањи прекршај (). Од најмање 1860-их година, фотографија је била моћно оружје у аболиционистичком арсеналу. Робови источне трговине робљем потицали су углавном из подсахарске Африке, северозападне Африке, јужне Европе, словенских земаља, Кавказа и Индијског потконтинента, а увозили су их арапско-муслимански трговци робљем на Блиски исток и у северну Африку, на Рог Африке и на острва у Индијском океану. Вековима су арапско-муслимански трговци робљем одводили и транспортовали процењених 10 до 15 милиона домородачких Африканаца у ропство широм арапско-муслиманског света. Такође су поробљавали Европљане (познате као Сакалиба), као и кавкаске и туркијске народе из обалних подручја Средоземља, Балкана, средње Азије и евроазијских степа.
Трговина робљем у Османском царству снабдевала је редове османске војске између 15. и 19. века. Били су корисни у спречавању како побуна робова, тако и распада самог царства, посебно због растућег таласа национализма међу европским народима у његовим балканским провинцијама од 17. века надаље. Заједно са Балканом, Црноморски регион је остао значајан извор висококвалитетних робова за Османлије. Током 16. до 19. века, Берберске државе су слале пирате у пљачку оближњих делова Европе како би ухватили хришћанске робове за продају на пијацама робова у муслиманском свету, првенствено у северној Африци и Османском царству, током читаве ренесансе и раног новог века. Према историчару Роберту Дејвису, од 16. до 19. века, берберски пирати су ухватили 1 милион до 1,25 милиона Европљана као робове, иако су ове бројке спорне. Ови робови су углавном заробљени из посада заробљених бродова,Milton, G (2005) White Gold: The Extraordinary Story of Thomas Pellow And Islam's One Million White Slaves, Sceptre, London из обалних села у Шпанији и Португалији, и из даљих места попут Апенинског полуострва, Француске, Енглеске, Холандије, Ирске, Азорских острва, па чак и Исланда. Дуго времена, све до раног 18. века, Кримски канат је одржавао масовну трговину робљем са Османским царством и Блиским истоком."The Crimean Tatars and their Russian-Captive Slaves " (PDF). Eizo Matsuki, Mediterranean Studies Group at Hitotsubashi University. Кримски Татари су често организовали нападе у Дунавске кнежевине, Пољско-Литванску унију и Руско царство како би поробљавали људе које су могли да ухвате.
Осамнаести век је био дубоко обележен профитабилношћу атлантске трговине робљем, која је одиграла значајну улогу у економском развоју савремених земаља центра у Европи и Америкама. Широко распрострањену експлоатацију поробљених Африканаца почетком 16. века започели су Португалци. Ову праксу су прихватиле многе данашње земље центра, као што су Сједињене Америчке Државе, Уједињено Краљевство, Француска и Холандија, све до касног 19. века.
Ропство је постојало у Африци и пре него што су Европљани почели да капитализују ту праксу, при чему су Африканци понекад учествовали у продаји поробљених људи.Cell, John W. . Међутим, они које су Африканци поробљавали и продавали обично су били ратни заробљеници или криминалци, што су европске трговачке компаније прихватиле као погодан извор људског капитала. Поред тога, систем у ком се поробљена особа сматра имовином није био уобичајена пракса међу Африканцима у то време и достигао је врхунац због широке примене у Америкама. Због експлозије атлантске трговине робљем, многе афричке нације су претрпеле непоправљиву штету у својим економијама и друштвима у целини.Inikori, J.E. "Africa in World History: the Export Slave Trade From Africa and the Emergence of the Atlantic Economic Order." General History of Africa V; Africa from the sixteenth to eighteenth century. стр. 92. Веза до Google књига У међувремену, ова трговина људима је била невероватно профитабилна за земље центра, са проценама да су само Сједињене Америчке Државе оствариле преко 14 билиона долара профита од рада поробљених Африканаца.
Савремено доба
мини|350px|десно|Искрцавање Колумба аутора Џона Вандерлина, 1847. Кристифор Колумбо и његова шпанска посада по први пут се искрцавају у Америкама 1492. године