Радна снага (; ) представља способност за рад, кључни концепт који је користио Карл Маркс у својој критици капиталистичке политичке економије. Маркс је правио разлику између способности за рад, односно радне снаге, и физичког чина рада, односно самог рада. Људска радна снага постоји у свакој врсти друштва, али услови под којима се њоме тргује или се комбинује са средствима за производњу ради стварања добара и услуга историјски су се значајно разликовали.Зои Адамс, Labour and the Wage. New York: Oxford University Press, 2020; Катарина Лис и Хуго Соли, Worthy Efforts: Attitudes to Work and Workers in Pre-Industrial Europe. Leiden: Brill, 2012: Питер Шолијер и Леонард Шварц, Experiencing wages: social and cultural aspects of wage forms in Europe since 1500. New York: Berghahn Books, 2002; Јан Лукасен (ур.), Wages and currency: global comparisons from antiquity to the twentieth century. Bern: Peter Lang, 2007; Јан Лукасен, The story of work. Yale University Press, 2022; Карин Хофместер и Марсел ван дер Линден (ур.), Handbook Global History of Work. De Gruyter Oldenbourg, 2018; Маурицио Ацени и др., Handbook of Research on the Global Political Economy of Work. Cheltenham, UK: Edward Elgar, 2023.
Општа идеја радне снаге постојала је раније у оквиру класичне политичке економије.Ијан Стидман (Ian Steedman), „Marx on Ricardo”, у: Ијан Бредли и Мајкл Хауард (ур.), Classical and Marxian Political Economy — Essays in honour of Ronald L. Meek. London: Macmillan, 1982. Дело Адама Смита Богатство народа и дело Дејвида Рикарда О начелима политичке економије и опорезивања већ су се позивали на „производне моћи рада”. Међутим, Маркс је учинио концепт знатно прецизнијим, критички испитујући функције радне снаге у производњи, како се она користи, организује и експлоатише, и како се типично вреднује и цени у буржоаском друштву.
У капитализму, према Марксу, производне моћи рада се јављају као стваралачка моћ капитала. Заиста, „радна снага на делу” постаје компонента капитала, функционише као обртни капитал.Види Константни и варијабилни капитал. Рад постаје само рад, радници постају апстрактна радна снага, рад постаје економски инпут или фактор производње, а контрола над радом постаје углавном прерогатив менаџмента.
Дефиниција Карл Маркс уводи овај концепт у шестом поглављу првог тома Капитала, на следећи начин: „Под радном снагом или способношћу за рад подразумева се скуп оних менталних и физичких способности које постоје у људском бићу, а које оно користи кад год производи употребну вредност било које врсте.” Он даље додаје да: „Радна снага, међутим, постаје стварност само кроз своје испољавање; она се ставља у акцију само кроз рад. Али тиме се одређена количина људских мишића, нерава, мозга итд. троши, и њих је потребно обновити.”
Још једно објашњење радне снаге може се пронаћи у уводу и другом поглављу Марксовог дела Најамни рад и капитал (1847). Маркс је такође пружио кратко излагање о радној снази у делу Вредност, цена и профит (1865).
Радна снага и рад За Маркса, Arbeitskraft, који понекад назива и Arbeitsvermögen („радна способност” или „радни капацитет”), односи се на „природну силу”: физичку способност људских бића и других живих бића да обављају рад, укључујући ментални рад и вештине попут мануелне спретности, поред пуког физичког напора. Радна снага је, у том смислу, такође аспект рада који постаје роба унутар капиталистичког друштва и отуђен је од радника када се продаје капиталистима.
Насупрот томе, „рад” се може односити на све или било које активности људи (и других живих бића) које се тичу производње добара или услуга (или онога што Маркс назива употребним вредностима). У том смислу, употреба појма рад (per se) у марксистичкој економији донекле је слична каснијем концепту у неокласичној економији, који се односи на „радне услуге”.
Разлика између рада и радне снаге, према Марксу, помогла је да се реши проблем који Дејвид Рикардо није успео да реши, тј. објашњавање зашто вишак вредности који произилази из профита обично настаје из самог процеса производње — уместо улагањем капитала (нпр. предујмљивањем новчаног капитала у облику плата) у радну снагу (набављену од радника).
Према Марксу,
Марксов концепт радне снаге понекад се пореди са концептом људског капитала.Самјуел Боулс и Херберт Гинтис, „The Problem with Human Capital Theory—A Marxian Critique”, American Economic Review, vol. 65(2), стр. 74–82, (1975) Међутим, сам Маркс би највероватније сматрао концепт као што је „људски капитал” реификацијом, чија је сврха била да сугерише да су радници заправо капиталистички инвеститори. У другом тому Капитала, Маркс саркастично пише:
Радна снага као роба мини|десно|Оглас за радну снагу из Сабаха и Саравака, виђен у улици Петалинг, Куала Лумпур У капитализму, према Марксу, радна снага постаје роба – она се продаје и купује на тржишту. Радник покушава да прода своју радну снагу послодавцу у замену за надницу или плату. Ако је успешан (једина алтернатива је незапосленост), ова размена подразумева потчињавање ауторитету капиталисте на одређени временски период.
Током тог времена, радник обавља стварни рад, производећи добра и услуге. Капиталиста их затим може продати и остварити вишак вредности; пошто су плате исплаћене радницима ниже од вредности добара или услуга које они производе за капиталисту.
Радну снагу радник може продавати и за „сопствени рачун”, у ком случају је он самозапослен, или је може продати посредник, као што је агенција за запошљавање. У принципу, и група радника може продати своју радну снагу као независна уговорна страна. Неки уговори о раду су веома сложени, укључујући низ различитих посредника.
Обично је радник законски власник своје радне снаге и може је слободно продавати у складу са сопственим жељама. Међутим, најчешће је трговина радном снагом регулисана законом, а продаја можда неће бити истински „слободна” — може бити принудна из овог или оног разлога, а у ствари може бити купљена и продата против стварних жеља радника чак иако он поседује сопствену радну снагу. Могуће су различите градације слободе и неслободе, а слободни најамни рад може се комбиновати са ропским или полуропским радом.
Концепт радне снаге као робе први је експлицитно изнео Фридрих Енгелс у Принципима комунизма (1847):
Маркс је куповину и продају радне снаге сматрао „апсолутним темељем капиталистичке производње”; разлог је био тај што се „материјално богатство претвара у капитал једноставно и искључиво зато што радник продаје своју радну снагу да би живео.”Маркс, „Results of the immediate process of production” , appendix у: Marx, Capital, Volume 1. Harmondsworth: Penguin, 1976, стр. 1005.
Вредност радне снаге Радна снага је специфична роба, јер је она атрибут живих људи, који је сами поседују у својим живим телима. Зато што је поседују у себи, они је не могу трајно продати неком другом; у том случају би били робови, а роб не поседује самог себе. Ипак, иако се радници могу изнајмљивати, они не могу „изнајмити” или „дати у закуп” свој рад, јер не могу повратити или поново поседовати рад у неком тренутку након што је посао обављен, на исти начин на који се изнајмљена опрема враћа власнику. Када се рад једном утроши, он је нестао, а једино преостало питање је ко има користи од резултата и у којој мери.
Радна снага може постати тржишни објекат, продат на одређени период, само ако су власници правно конституисани као правни субјекти који су слободни да је продају и могу склапати уговоре о раду. Када се актуализује и потроши кроз рад, способност за рад се исцрпљује и мора се попунити и обновити.
Опште узев, Маркс тврди да је у капитализму вредност радне снаге (за разлику од флуктуирајућих тржишних цена за радни напор) једнака њеним нормалним или просечним трошковима (ре)продукције, тј. трошковима задовољавања утврђених људских потреба које се морају задовољити да би се радник сваки дан појавио на послу, способан за рад. Ово укључује добра и услуге који представљају количину рада једнаку нужном раду или нужном производу. То представља просечне трошкове живота, просечан животни стандард.
Општи концепт „вредности радне снаге” је неопходан јер како услови продаје радне снаге, тако и услови под којима радник новцем од плате купује добра и услуге, могу бити под утицајем бројних околности.Франсис Грин, „The relationship of wages to the value of labour-power in Marx's labour market”. Cambridge Journal of Economics, Vol. 15, No. 2, June 1991, стр. 199–213. Ако, на пример, држава уведе порез на робу широке потрошње и услуге (индиректни порез или порез на потрошњу као што је порез на додату вредност или порез на робу и услуге), онда се смањује оно што радник може купити својим новцем од наднице. Или, ако се инфлација цена повећа, онда радник опет може купити мање за свој новац. Поента је у томе да се ово може догодити потпуно независно од тога колико је радник стварно плаћен. Дакле, животни стандард радника може расти или падати потпуно независно од тога колико је плаћен — једноставно зато што добра и услуге постају скупљи или јефтинији за куповину, или зато што му је блокиран приступ добрима и услугама.
У вредност радне снаге укључена је како физичка компонента (минимални физички захтеви за здравог радника), тако и морално-историјска компонента (задовољавање потреба изван физичког минимума које су постале устаљени део начина живота просечног радника). Вредност радне снаге је стога историјска норма, која је резултат комбинације фактора: продуктивности; понуде и потражње за радом; артикулације људских потреба; трошкова стицања вештина; државних закона који прописују минималне или максималне зараде, односа снага између друштвених класа итд.
Куповина радне снаге обично постаје комерцијално интересантан предлог само ако може донети већу вредност него што кошта њена куповина, тј. њено запошљавање доноси нето позитиван принос на уложени капитал. Међутим, у Марксовој теорији, функција радне снаге која ствара вредност није њена једина функција; она такође значајно очувава и преноси вредност капитала. Ако се рад повуче са радног места из било ког разлога, вредност капиталне имовине обично опада; потребан је континуиран радни напор да би се њена вредност одржала и очувала. Када се материјали користе за израду нових производа, део вредности материјала такође се преноси на нове производе.
Сходно томе, радна снага се може ангажовати не „зато што ствара већу вредност него што кошта њена куповина”, већ једноставно зато што она очувава вредност капиталне имовине која би, уколико се тај рад не би догодио, опала у вредности за чак и већи износ од трошкова рада потребних за одржавање њене вредности; или зато што је то неопходан трошак који преноси вредност капиталне имовине са једног власника на другог. Маркс сматра такав рад „непроизводним” у смислу да не ствара никакав нови нето додатак укупној вредности капитала, али он може бити суштински и неопходан рад, јер би без њега вредност капитала опала или нестала. Што је већи фонд средстава који није ни инпут ни аутпут за реалну производњу, и што елита друштва постаје богатија, то је више рада посвећено само одржавању масе капиталне имовине, а не повећању њене вредности.
Наднице и трошкови рада Маркс сматра новчане наднице и плате ценом радне снаге (иако радници могу бити плаћени и „у натури”), обично повезане са одрађеним сатима или произведеним аутпутом. Та цена може контингентно бити виша или нижа од вредности радне снаге, у зависности од тржишних сила понуде и потражње, монопола на вештине, правних правила, способности за преговарање итд. Нормално, осим ако то не спречи акција владе, висока незапосленост ће снизити наднице, а пуна запосленост ће повећати наднице, у складу са законима понуде и потражње. Али наднице се могу смањити и кроз високу инфлацију цена и порезе на потрошњу. Стога се увек мора правити разлика између номиналних бруто зарада и реалних зарада прилагођених за порезе и инфлацију цена, а у обзир се морају узети и индиректна пореска оптерећења.