Менингококна болест је озбиљна инфекција која се може спречити вакцином, а узрокује је Neisseria meningitidis, грам-негативна диплококна бактерија такође позната и као менингокок. Менингококна болест се манифестује као по живот опасан и брзо напредујући менингитис (инфекција заштитних мембрана које окружују мозак и кичмену мождину), менингококна септикемија (инфекција крвотока) или комбинација оба стања. Почетни симптоми су слични грипу и генерално су неспецифични, укључујући грозницу, главобољу, укоченост врата, мучнину, повраћање и неуролошке симптоме попут фотофобије и конфузије. Такође може бити присутан љубичасти осип који не бледи на притисак. Како инфекција напредује, септички шок на крају доводи до гангрене и отказивања органа. Ако се не лечи, менингококна болест има стопу смртности од 80%. Уз правилно лечење, стопа смртности пада на 4–20%, при чему око 20% преживелих има дугорочне компликације укључујући оштећење мозга, слепило, глувоћу и ампутацију.
Neisseria meningitidis колонизује назофаринкс код отприлике 10% популације без изазивања симптома, али се менингококна болест може развити у ретким случајевима када бактерије уђу у крвоток. Менингококна болест се преноси респираторним капљицама или пљувачком од било кога ко носи бактерију у свом респираторном тракту, укључујући и асимптоматске особе, иако је за пренос обично потребан близак или дуготрајан контакт. Симптоми обично почињу три до четири дана након излагања. Готово све случајеве менингококне болести изазива један од шест инкапсулираних серотипова N. meningitidis: А, Б, Ц, W, X и Y. Фактори ризика за инфекцију укључују имунодефицијенцију, посебно у случајевима недостатка компоненти комплемента и ниске или одсутне функције слезине. На дијагнозу се често посумња на основу симптома, а потврђује се културом или PCR-ом проналажењем N. meningitidis у крви или цереброспиналној течности.
Развијено је неколико вакцина против менингококне болести које штите од свих шест серотипова који изазивају болест и значајно су смањиле учесталост ове болести. Амерички Центри за контролу и превенцију болести (CDC) препоручују вакцину за све адолесценте, као и за децу и одрасле са повећаним ризиком од инфекције. Светска здравствена организација препоручује масовну вакцинацију у подручјима са високом стопом менингококне болести. Менингококна болест се лечи антибиотицима; цефалоспорини су углавном третман прве линије. У тешким случајевима може бити потребна додатна супортивна нега, а некротични екстремитети могу захтевати ампутацију. У ређим случајевима, атипична презентација менингококне болести може се јавити у облику упале плућа, септичког артритиса и других инфекција.
Доминантни серотипови који изазивају болест разликују се у зависности од земље и старосне групе, при чему серотип Б чини већину нових случајева широм света. Већина случајева у развијеном свету је спорадична, са избијањима која се ретко дешавају у резиденцијалним окружењима попут студентских кампуса. У Сједињеним Америчким Државама учесталост је највећа међу децом млађом од 5 година, младим одраслим особама и старијим особама. У неким регионима, као што је афрички појас менингитиса, менингококна болест је ендемска, а избијања епидемија су чешћа. У 2012. години, процењено је да се у свету догодило око 1,2 милиона случајева менингококне болести, што је резултирало са око 135.000 смртних случајева.
Знаци и симптоми мини|Пурпура на руци пацијента са менингококном сепсом Менингококна болест се односи на широк спектар стања изазваних инвазивном инфекцијом бактерије Neisseria meningitidis. Обично се манифестује у два примарна облика: као менингитис и менингококна септикемија. Менингитис је најчешћа презентација, која представља отприлике половину случајева у САД; код менингококног менингитиса, N. meningitidis инвадира мождане опне, заштитне мембране које окружују централни нервни систем. Менингококна септикемија, код које N. meningitidis инвадира крвоток и покреће по живот опасан имуни одговор познат као сепса, манифестује се без менингитиса у отприлике 30% случајева у САД. Многи случајеви укључују и менингитис и сепсу. Симптоми углавном почињу три до четири дана након излагања.
Почетни симптоми се појављују као болест слична грипу, што може бити проблематично због неопходности хитног лечења. Менингококни менингитис се обично манифестује изненадном појавом грознице, главобоље, укочености врата, мучнине, повраћања и мијалгије (бола у мишићима). Менингитис такође изазива неуролошке симптоме, укључујући измењен ментални статус и фотофобију (осетљивост очију на светлост). Кернигов симптом и Бруџинскијев симптом могу потврдити менингитис, али оба имају ниску осетљивост и њихово одсуство не може искључити болест. Класична „тријада” симптома менингитиса састоји се од грознице, укочености врата и измењеног менталног статуса; међутим, сва три симптома су присутна у мање од половине случајева менингитиса. Одојчад могу имати другачије симптоме, укључујући неактивност, раздражљивост, слабо храњење и абнормалне рефлексе. Може постојати и испупчење на предњој фонтанели на врху главе. Менингококна септикемија, такође позната као менингококцемија, такође изазива симптоме сличне грипу које је тешко разликовати од других болести. Почетни симптоми сепсе укључују грозницу, језу, дијареју, мучнину, повраћање, умор и болове у зглобовима и мишићима. Остали чести знаци укључују хипотензију (низак крвни притисак) и тахикардију (убрзан рад срца).
Још један карактеристичан знак менингококне болести је крварење испод коже, које изазива љубичасте модрице познате као петехије (мање од 3 mm у пречнику) или пурпура (3–10 mm). Крварење испод коже може се потврдити ако притисак стакленом чашом на кожу не доведе до бледења осипа.
Компликације Менингококна болест брзо напредује, и без лечења може убрзо довести до обимних компликација. Чак и уз лечење, један од пет преживелих пацијената има дугорочне компликације. Као и код других грам-негативних инфекција, N. meningitidis ослобађа ендотоксин, што изазива дисеминовану интраваскуларну коагулацију (ДИК), стање у којем крвни угрушци блокирају мале крвне судове. Како се доступни фактори коагулације троше, долази до крварења широм тела и оштећења крвних судова. Сепса на крају доводи до одумирања ткива (некрозе) и отказивања органа широм тела. Одумирање ткива је најчешће у екстремитетима, што може захтевати ампутацију након лечења. Ако крварење захвати надбубрежне жлезде, може доћи до Вотерхаус-Фридериксеновог синдрома, који изазива смртоносну инсуфицијенцију надбубрежне жлезде. Менингитис може изазвати неповратно оштећење мозга, слепило, глувоћу и друге неуролошке проблеме.
Атипичне презентације менингококне болести Иако су менингитис и сепса две најчешће компликације менингококне болести, у ређим случајевима N. meningitidis може инфицирати и изазвати компликације у другим деловима тела. У око 15% случајева, менингококна болест се манифестује као бактеријска упала плућа; ово је најчешћа презентација код одраслих старијих од 65 година. То је мултилобарна, брзо развијајућа упала плућа, понекад повезана са септичким шоком. Уз хитно лечење, прогноза је одлична.
Менингококна болест такође може изазвати септични артритис, у којем N. meningitidis инфицира зглобове, изазивајући упалу. Септични артритис се манифестује болом у зглобовима, црвенилом, топлотом и ограниченим покретима зглоба. Најчешће погађа колено и обично је ограничен на један зглоб. Менингококна болест може изазвати гастроинтестиналне симптоме у неким случајевима, укључујући мучнину, повраћање и бол у стомаку, што може довести до погрешне дијагнозе. У ретким случајевима, болест може захватити перикард, овојницу која окружује срце, изазивајући перикардитис.
Иако се не сматра делом дефиниције менингококне болести, утврђено је да N. meningitidis може изазвати уретритис код мушкараца, узрокујући исцедак из уретре и бол или нелагодност током мокрења.
Узрок и преношење Менингококну болест изазива инфекција бактеријом Neisseria meningitidis. Такође позната као менингокок, N. meningitidis је грам-негативна диплокока која колонизује назофаринкс код око 5–10% популације као комензални организам. Менингококна болест се развија у ретким случајевима када N. meningitidis уђе у крвоток, брзо доводећи до системске инфекције. Иако постоји 13 идентификованих серотипова N. meningitidis, скоро све случајеве менингококне болести изазива један од шест серотипова са полисахаридним капсулама: А, Б, Ц, W, X и Y.
Менингококна болест се преноси респираторним капљицама или пљувачком од особе која носи N. meningitidis у свом респираторном тракту. Стога је могу пренети и асимптоматски клицоноше, али и особе оболеле од менингококне болести. Међутим, она генерално није веома заразна, и за пренос је обично потребан близак контакт.
Патогенеза Менингококна болест изазива стања менингитиса и сепсе која су опасна по живот. У случају менингитиса, бактерије нападају овојницу између мозга и лобање која се зове мождане опне (менинге). Инфицирана течност из можданих опни затим прелази у кичмену мождину, изазивајући симптоме укључујући укочен врат, грозницу и осип. Мождане опне (а понекад и сам мозак) почињу да отичу, што утиче на централни нервни систем.
Чак и уз примену антибиотика, приближно 1 од 10 особа оболелих од менингококног менингитиса ће умрети; међутим, сличан удео преживелих бива погођен губитком екстремитета, оштећењем слуха или трајним оштећењем мозга.Centers for Disease Control and Prevention. Meningococcal disease among college students: ACIP modifies recommendations for meningitis vaccination. Press release. 1999 Oct 20 Инфекција у виду сепсе је много смртоноснија и доводи до тешког тровања крви које се назива менингококна сепса и утиче на цело тело. У овом случају, бактеријски токсини пуцају крвне судове и могу брзо довести до отказивања виталних органа. У року од неколико сати, здравље пацијента се може променити од наизглед доброг до смртно болесног.
Бактерија N. meningitidis окружена је слузавим спољашњим омотачем који садржи ендотоксин који изазива болест. Иако многе бактерије производе ендотоксин, нивои које производе менингококне бактерије су 100 до 1.000 пута већи (и сходно томе смртоноснији) од нормалних. Како се бактерије размножавају и крећу кроз крвоток, ослобађају концентрисане количине токсина. Ендотоксин директно утиче на срце, смањујући његову способност циркулације крви, и такође ствара притисак на крвне судове широм тела. Како неки крвни судови почињу да крваре, долази до оштећења главних органа попут плућа и бубрега.
Пацијенти са менингококном болешћу се лече великом дозом антибиотика, попут пеницилина или цефалоспорина. Системски антибиотик у крвотоку брзо убија бактерије, при чему се одређена штетна бактеријска маса и ендотоксин ослобађају у процесу лизе. Постоји недостатак доказа да је овај феномен клинички значајан, са студијама које указују на укупно смањење ослобађања ендотоксина приликом лечења антибиотицима у поређењу са изостанком лечења. Може проћи неколико дана док тело не неутралише токсин кроз континуирану терапију течностима и антибиотску терапију због инфламаторних одговора и почетне количине бактерија.
Дијагноза мини|272п|Лумбална пункција се може користити за прикупљање цереброспиналне течности од пацијента и дијагностиковање менингококног менингитиса. Дијагностиковање менингококне болести је од виталног значаја, јер смрт може наступити у року од 6–12 сати од појаве првих знакова и симптома. Стога, ако се на дијагнозу може посумњати на основу симптома, лечење треба започети чак и пре него што се дијагноза потврди. Златни стандард за дијагнозу менингококне болести је изолација бактерије Neisseria meningitidis из стерилних телесних течности, обично цереброспиналне течности путем лумбалне пункције или из крви. Тестирање синовијалне течности у зглобовима или плеуралне течности у плућима може потврдити септични артритис или упалу плућа изазвану бактеријом N. meningitidis.